Daj svoje mišljenje.
Većina mojih drugarica ne može da se pohvali svojim ocem. Jednoj su razvedeni roditelji i nije se čula sa ocem 3 godine, drugoj su takođe razvedeni i ćale joj poklanja sve osim ljubavi, trećoj je otac sav hladan i nikada ne razgovara sa njom, ima i slučajeva gde pojedini tuku njihove majke... Ali moj... Ponekad krivim sebe što ne mogu naći načina da mu se zahvalim za sve. Imam majku koja je bolesna već 18 godina. Kada su bili u vezi saznao je da je bolesna i ostao je uz nju! Nikada je nije ostavio. Oženio je i dobili su mene. Posle porođaja stanje joj se pogoršalo i dobila je teži oblik invaliditeta... Nikada nije odustao od nje, od nas, čini sve kako ja ne bih osetila šta nosi u sebi, kako bih imala normalno detinjstvo. Ubija se od posla, a kada dođe kući posveti se nama maksimalno. Nosi majku na leđima kad ne može da hoda. Žene iz komšiluka kao i bolničarke ga nazivaju herojem! Ne verujem u patetične priče, realna sam TO JE LJUBAV.
