Daj svoje mišljenje.
Trudio se oko mene, izlazili smo, kupovao mi je i poklone od po par hiljada s vremena na vreme ali meni nije bilo dovoljno. Želela sam da budem viđena u dobrom autu, viskokom društvu i u 4. srednje sam ga ostavila jer sam želela više a on to nije mogao da mi pruži, otišla sam od njega iako sam ga mnogo volela. Uvek je pričao kako želi sa mnom porodicu, kako će da se snađe, da ne brinem jer će on sve, a ja samo da budem uz njega. Verovao je u sebe ali ja nisam u njega jer sam mislila da ko nema zauvek neće imati. Često sam razmišljala o njemu gde je i šta radi i danas sam ga srela posle 5 godina, stao mi je na pešačkom prelazu. Bmw neki od novijih, on u odelu, pored njega neka devojka. Ironija krenula sam svom dečku da odnesem kutiju cigara jer je nezaposlen, ali nisam mogla od besa i vratila sam se kući i plakala satima. I evo me sad pokušavam da se smirim i ovde pišem....
