Daj svoje mišljenje.
Odrasla sam u porodici gde su emocije bile misaona imenica. Nije se govorilo kako si spavala, volim te, nemoj da brineš. Ne sećam se nikada da me je mama držala u krilu, tešila kad padnem, nikad mi nisu pomogli oko domaćeg ili oko škole generalno. U osnovnoj su deca pričala kako sam siroče jer mi nikad niko nije dolazio na roditeljski. Udala sam se u totalno suprotnu prodicu. I sad ne znam kako da se ponašam, ne znam kako da živim. Ponekad mi je to njihovo grljenje bolesno, ponekad me dave mnogo pitanjima, ponekad se samo čudim tako što neko ima ikakvu empatiju za mene. Ja sebe smatram pravičnom i poštenom, ali kad vidim šta je moj muž imao smatram sebe i debelo oštećenom…
