Daj svoje mišljenje.
Već nekoliko puta sam od ljudi koje sam tek upoznala dobila "kompliment" da sam "pozitivno luda". Prvo, nismo klinci u prvom srednje, ko uopšte to priča? Drugo, ne znam od kada je toliko neobično biti spontan, iskren (u domenu pristojnog, bez preterivanja ili vređanja) i komunikativan. Razgovaramo valjda da bi nam bilo prijatno, da bismo razmenili iskustva, proveli prijatno vreme, a ne zarad štelovanja i glume. Ako izađem u grad ili sednem sa raznim društvom, sigurno se neću ponašati kao na radnom sastanku. Drugo kad si na poslu, moraš biti vrlo formalan, maksimalno odmeren. Ali ako treba za svaki društveni kontekst u životu da nosim različitu masku, takve susrete stvarno ne želim. Nisu mi potrebni. Neka vama takva, potpuno lažna "normalnost".
