Daj svoje mišljenje.
Razveo sam se nakon 5 meseca braka. Majka je bila teško bolesna, a sa terapijom se zakasnilo. Živimo u istoj kući i dok je trajala majkina borba otac i ja smo stalno nju vodili kod lekara. Morali smo obojica, jer je bila potpuno nepokretna. Kući, otac je preuzeo skoro potpunu negu i brigu oko nje. Dao sam maksimum da se žena ne oseti usamljenom i zapostavljenom. Organizovao sam nam aktivnosti, vodio je gde je htela, išao sa njom. Za kućne poslove pomagao ocu. A žena, dan provodila u pidžami, ležala po ceo dan i gledala u telefon. Za 2 meseca, koliko smo znali da majka ima karcinom, ona je ukupno provela 2minuta u majkinoj sobi. Ni jednom nije pitala majku kako je, ni jednom nije pitala mene kako sam. Pravila je dramu i nije se izvinjavala, npr. psa koga čuvam u kući poslednje 10godine (zašto ga čuvam). Hvalila se kako me hrani i sprema hranu (što se dogodi za 1 obrok nedeljno).
Tužan sam. Iako sam siguran da je ispravno. Ženu je majka od početka bila prihvatila kao svoju kćer. Tužno...
