Daj svoje mišljenje.
Pre 20 godina pošle smo u prvi razred, ona i ja. Zajedno išle svega jedno polugođe. Iako smo isto godište, brže je shvatala stvari oko učenja i uvek bi mi bezuslovno pomagala. Roditelji su joj radili u inostranstvu, imala je svakakve igračke i slatkiše koje mi je uvek davala. Bila je bez trunke sebičnosti i ljubomore, moja najbolja drugarica. A onda, jednog dana se razbolela i prestala da ide u školu, u klupi sam sedela sama. Njeni su je vodili i preko zbog lečenja. Dobila je leukemiju. Sa 7-8 godina nisam shvatala šta je to, ali neke slike nikada neću zaboraviti. Slike njenog osmeha kad smo zajedno, kada joj je opala skroz kosa i nosila je periku kako se ne bi osećala loše zbog gubitka kose, a onda bismo se smejale kada bi skinula periku i stavila je meni. Ne sećam se koliko je dugo to trajalo, ali se sećam jutra kada me je majka spremala za školu, zazvonio je telefon, majka je opsovala i rekla da je umrla. Izgubila sam je. A ona meni i posle 20 godina i dalje fali, život bih joj dala.
