Daj svoje mišljenje.
Proveli smo 10 godina zajedno. Sve i da hoću ne mogu da ga zaboravim. Tolike godine, toliko vreme provedeno, tolike zimske šetnje po snegu, tolike letnje noći... Veza nije bila sjajna, 2 tvrdoglave osobe koje skrivaju emocije i obe stalno misle da su u pravu. Njegovi poroci, njegova mama, moji roditelji. Nekako se i znalo da nemamo budućnost, ako odem sa njim svoju porodicu moram da precrtam, a on nikad ne bi bio u stanju da se promeni i da bude muško onako kako treba. Sada, 5 godina posle živimo svoje živote, on sa bogatašicom koja ga izdržava, ja sa čovekom kakav treba da bude za brak i porodicu, onako iz knjiga. I pored toga što tog čoveka više ne znam, što je to sad neka nova osoba, ja negde duboko znam da ćemo se mi sresti opet. Znam da ona naša noć nije bila poslednja, znam da se nismo pozdravili zauvek i znam da nije sve kao što izgleda. Koliko god to patetično zvučalo. Znam, čekam i pitam se šta nam život sprema.
