Daj svoje mišljenje.
Prvo dete smo dobili sa 38 godina posle nekoliko godina borbe, lekara i svega i svačega, ostala sam trudna u toku priprema za VTO. Trudnoća s problemima ali na kraju je sve bilo kako treba. Trebalo mi je vremena da se oporavim i u 41.godini opet ostajem trudna neplanirano. Radost prevelika, međutim beba loše, staje srce u 9.nedelji. Ja veći bol i poraz nisam osetila. Vrištala sam danima ali bukvalno, sedim u auto, vozim se i vrištim i urlam na sav glas. Kući sam bila ok zbog cele porodice. Kada se odradila intervencija, imala sam osećaj kao da sam ubila i sahranila svoje dete. Znam da ništa nisam kriva ali i dan danas osećam krivicu, bol, strah. Znam da se desilo mnogim ženama i nastavile su dalje svesne da je bolje što se odmah na početku desilo. Ja i godinu dana posle razmišljam o tom malom biću koje sam nosila i ne mogu da prestanem da patim. Svoje dete obožavam i pružam sve što mogu. Ali mi je žao što imam i ljubavi i mogućnosti da čuvam bar troje a nisam te sreće.
