Ispovesti

Mnogo mi je žao što nismo sebi uspeli da ispunimo neke sitne želje. Da vozimo motor, roštiljamo u prirodi, odemo na kampovanje... Ceo život živimo skromno, roditelji su mi nastvanici u penziji, uvek divni, nasmejani i ljubazni, vrlo cenjeni, ali nisu nikada uspeli ni auto sebi da kupe kamoli da priušte stan, letovanje... Mučenje tokom srednje, faksa, na početku karijere, prvih godina braka s decom, pa još se brini o njima i kupi roditeljima garsonjeru da se ne muče. Posle zbrinjavaju sebe, pa ženinu majku, decu u srednjoj itd... Ne mogu više. Posle posla samo hoću da legnem i da nikoga ne gledam i ne pričam. Ni ženi nije mnogo bolje. Toliko rada, misli o poslu, računima, obezbeđivanju dece. I to tek pošto smo ih iškolovali, valjda bi sad trebalo da budemo puni elana, ne znam šta je ovo?