Ispovesti

Evo pošto ima dosta kukanja na šefove, da napišem nešto na tu temu. Ja sam jedna od tih, i pošto sam prošla svašta nešto od umišljenih, sujetnih, Hitlerovaca itd, rekla sam sebi da ako ikad budem napredovala neću se ponašati kao tiranin, i gledati na kolege kao na brojke, već kao na ljude prije svega. Ali, šta se dešava... Te kolege dođu vidno istraumatizovani iz nekih drugih firmi, sa pravom, ljuti... Vjrv. očekuju i ovamo isto... Oni znaju i nakon par godina vide da ću uvijek da stanem iza njih, da sakrijem mnoge stvari, ispeglam kako znam, ugodim nam svima, izlazim u susret za sve živo kad im treba, a zauzvrat samo tražim-disciplinu i rad. Da svi radimo svoj posao, a da su to pritom realna očekivanja, a ne robovlasništvo - naiđem na otpor. Preemotivno reaguju na svaku dobronamjernu kritiku (ne galamu, da se odmah razumijemo), sve primaju k srcu, uljuljkali su se previše, ostavljaju posao za sutra, u smislu, ma neće ona nama ništa. Posao trpi. Pa da li je to u redu, pitam? Ko je lud..