Daj svoje mišljenje.
Znam da je nekim ljudima život u zajednici mnogo težak, ali evo ima i drugačijih primera. Muž i ja živimo na spratu, njegovi žive dole, imamo odvojene ulaze. Kod nas se ulazi pomoću stepenica iz dvorišta i nismo spojeni sa njima. Odlučili smo se na takav život jer skupljamo učešće za kredit, a da smo izabrali kiriju ne bi to mogli. Moje iskustvo je da ja te ljude ni ne viđam, niti čujem kao da ne postoje. Delimo dvorište i istu kapiju a ne vidim ih nekad po nedelju dana. Nazovu telefonom i pitaju kad mogu doći na kafu da se igraju sa unučetom. Nijednom nisu banuli ili nenajavljeno došli, sem kad su mi krenule kontrakcije pa kad su me čuli da vrištim, bila sam sama kući pa su me odveli u bolnicu. Isto kad mi idemo kod njih najavimo se jer i oni ljudi imaju svoj mir. Znam da je ovo redak primer, ali ima i ovakvih ljudi.
