Ispovesti

Nekad sam mislila da su ljudi oko mene stubovi na koje mogu da se oslonim. Da će, ako mi zatreba, biti tu — da me razumeju, da mi pomognu, da ne okrenu glavu. Ali kad je postalo teško, shvatila sam koliko sam zapravo sama. I koliko ljudi ume da zažmuri pred tuđom boli. U jednom trenutku sam prestala da očekujem razumevanje. Prestala da se pravdam i da objašnjavam. Počela sam da ćutim i da gradim sebe, onako polako — iz ruševina. Shvatila sam da ne moram da dokazujem nikome koliko sam jaka, jer sve što sam preživela već govori umesto mene. Ne zameram više nikome. Neko ne zna, neko ne može, a neko jednostavno ne želi da bude tu. I to je u redu. Ali naučila sam da kad se sve sruši, najvažnije je da sam sebi ostaneš oslonac. I to je najveća pobeda.