Daj svoje mišljenje.
Celog života sam bila tatina i mamina princeza. Dete kome je bila potrebna zaštita i pogodite šta? Sada sam našla takvog supruga. Stariji je od mene 4 godine i plus je taj tip čoveka, jaka ličnost. U našem odnosu ne samo da imam tu podređenju ulogu, nego je i prihvatam. Žalosno je što sam to primetila sada kada imam svoje dete i ponašam se isto kao i ono, čekam odobravanje od svojih roditelja ili supurga. Da me pogrešno ne razumete. On je isključivo moj izbor, muškarac kakvog sam želela i zamišljala od najmalđih dana (princ-spasioc)... Uspešan u svakom smislu i čini mi se do ušiju zaljubljen u mene. Opet smeta mi ta moja nesigurnost i poslušnost, ka svakome. Više bih volela da sam kao on, da za svakog imam odgovor, svoj stav. Da podignem ton ili uđem u raspravu kad mi nešto smeta. Čak i što komšijama ne smem da kažem, ja natuknem njemu, pa on reši. Znam da sam u krivu i to sad tek vidim ali ne znam odakle da krenem da ispravljam.
