Ispovesti

"Najviše boli ono što nikada nije imalo kraj" Postoje ljudi koji ne ostanu u našem životu, ali nikada zapravo ni ne odu iz nas. Upoznala sam ga na početku srednje škole. Naša priča počela je nekoliko dana prije nego što sam krenula u prvi razred, dok je on već bio treći. I možda je baš tako i završila — bez pravog početka i bez pravog kraja. Nikada nismo izgovorili ono “gotovo je”. Samo su poruke prestajale, tišina bi rasla, a on bi se povlačio. I svaki put bih ostajala s nečim nedorečenim u sebi. Život je išao dalje. Upoznala sam čovjeka koji je danas moj muž, izgradila odnos, dobila dijete. I volim taj život. Stvarno ga volim. Ali negdje duboko u meni uvijek je postojalo jedno “šta da je bilo drugačije”. Ponekad bismo se opet javili jedno drugom. Par poruka, par susreta. U tim trenucima, sve bi se vratilo — isti osjećaj, ista bliskost, ista nedovršenost. Govorio mi je da ostavim sve i budem s njim. Nikada nisam mogla. Možda zato što sam znala da nikada nije znao ostati.