Deaktivirala sam instagram, previše me zatupljuje. Sada nemam nijednu društvenu mrežu osim vibera, zbog posla. Verujte, osećaj je fenomenalan.
Iskreno se nadam da lovci koji ubijaju životinje i drže ih preparirane kao trofej idu ravno u pakao.
E živote u zajednici. Upravo slušam škripu kreveta iznad moje sobe, brat i njegova devojka. Nikako da prestanu. Ja ne znam kako oni ne kapiraju da se to čuje. Prostakluk.
Kad sam jednom ovdje napisala da sam se svađala s nadređenima na poslu i htjela da dam otkaz samo da bih mogla ići u grad i na more s dečkovim bratom koji me zvao, jedan kreten mi je u komentar napisao da kako je on 15. po redu koji je osudio i da nek se nastavi... Al to 'nek se nastavi' me izbacilo iz takta. Pa koji gad odvratni!!! Što je tu toliko strašno što sam htjela dati otkaz zbog toga?!? Ionako sam u toj firmi s tadašnjim šefovima prolazila kroz pakao i utjerivanje straha u kosti!
Muškarci su postali razmaženi, odgovore na poruku nakon 5h, ne iniciraju viđanje, ne trude se za djevojku, nema više onoga ko prvi djevojci njegova djevojka.
Niko neće da se potrudi, ni obavezu.
Kada bih video bivšu drhtale bi mi noge i klecala kolena. Prošlo je preko 10 godina od nas. Video sam da se udala, nisam to mogao da svarim a onda sam video da je dobila dete. Napravio sam dete svojoj devojci ne znam zašto. Ne volim bivšu više, prošlo je zaista mnogo vremena ali kao da me proganja i budi neki nemir u meni. Ne znam zašto je to tako.
Tip sam osobe "ako nemam šta lepo da kažem, ćutaću" i takve osobe volim. Ako mi se ne sviđa nešto kod drugog, ja pretpostavim da se njemu to sviđa, ili da ne može to da promeni. Mrzim uvrede na račun bilo čega pod parolom "samo sam iskren/iskrena" i "to je moje mišljenje".
Iako i on i ja imamo svoje nove živote, mislim da će mi uvijek ostati drag, kao i ja njemu i uvijek će ostati ta želja, jer svaki susret, kontakt očima pokaže da je tako...
Pre dve godine sam operisao krajnike, velim - rutinska operacija, ništa strašno… Nedelju dana nakon operacije, kod kuće, otpada mi prva “krasta” i kreću mlazovi krvi iz grla u grlo. Taksijem stigoh do dežurne ORL ambulante - hitan prijem. Doktor na prijemu tvrdi: “Nemaš aktivno krvarenje, to provociraš gutanjem i kašljanjem”, a ja - DAVIM SE U KRVI, zato gutam ili kašljem. Da skratim priču - preko 4 sata neprestanog krvarenja, dok nisu odlučili da me operišu, došla anesteziolog, ja kolabirao - bled ko krpa. Budim se na intenzivnoj nezi, kače mi ringer, a ubrzo i transfuziju. Narednih 10 dana su mi lečili tešku anemiju - 4 transfuzije i 2 plazme. S vremena na vreme se setim tog dana i razmišljam da sam mogao da iskrvarim na smrt.
Obožavam da gledam hari potera, bukvalno nikad nije dosadno da se gleda od početka do kraja. Zato što filmovi traju po dva sata i više.