Na svu sreću nikada nisam bio u situaciji da nekoga iz svoje porodice moram da uklonim iz svog života. Ali, nerviraju me ljudi koji govore da to nije ispravno. Mene ne zanima KO SI TI. Ako se ne osjećam dobro zbog tebe, ako mi izazivaš stres, ako mi smeta i ugrožava moj mir i zdravlje, ne želim te u životu. Niko nije dužan sebe da ugrožava radi osobe kojoj nije stalo do tebe. To je tvoja sloboda izbora i tvoja odluka. Ljudi koji govore suprotno, prvi ne bi tako nešto trpili.
Žena nakon 5 godina veze, 10 godina braka i troje djece još uvijek redovno provjerava profile na društvenim mrežama od bivšeg dečka.
Ne volim da se družim i ne osjećam potrebu da imam prijatelje. Oni su mi smaranje i kao neka obaveza, idemo na kafu kao moramo da se vidimo i da pričamo.
Imam ogroman psihološki problem koji mi ne dozvoljava da postignem zadovoljstvo i ispunjenost. Stvar je da sam u djetinjstvu od vršnjaka, ali i nešto starijih djevojčica, čak i nastavnica (ne u nekom nastranom smislu) dobijao ogromnu pažnju, činilo mi se da se sve vrti oko mene, a ja sam to bar podsvjesno pripisivao fizičkom izgledu. Danas 15ak godina poslje, skoro 30-godišnji ja, vučem ogromne komplekse zbog toga. Kada vidim nekoga ko izgleda bolje, čak i u prolazu, kao da me grom udari. Neki instant miks emocija potpunog razočarenja, bijesa i očaja. Nekad se ne mogu sastaviti danima poslje. Ako smo u istom prostoru, imam potrebu da izađem momentalno. Mislim da sam zbog gledanja filmova, slušanja muzike, i svega doživljenog kroz djetinjstvo podsvjesno razvio neko uvjerenje da u životu postoji glavna uloga koju prepoznajemo po tome što je fizički najljepša, a sve ostalo su sporedne. Sa 20 sam mislio proći će vremenom, mozak će se sam izliječit i živićeš normalno sa 25-30. Ni blizu.
Dečku se nabacivala pijana devojka u izlasku. Odmah ju je odbio, ali je ona počela da se uvija pred njim. Na kraju je počeo da viče na nju i sklonio se, ali sam videla da je imao reakciju dole. To mi ne izlazi iz glave i ne znam šta da radim.
Imam ćerku od 16 godina i ona se bavi plivanjem, kao dete meni je to bilo super ali sada bi joj najradije zabranila da ide tamo. Iako je odlična u školi i među najboljima u plivanju u državi. Razlog je što je celo vreme dok se takmiči polugola među dečacima ali i dedama koji svašta komentarišu sa tribina. Ona kaže da njoj to ne smeta ali opet meni smeta. Muž ne vidi problem, ali je on takođe bio plivač i vaterpolista i trener i kaže da je pre bilo i gore.
Upoznala sam letos preko kursa jednu osobu i ponekad bismo se srele. I dogovorimo se za kafu. Tih sat vremena je trajalo večnost, ona je sve vreme pričala, meni ni reč ne bi dozvolila osim ako bi bilo pitanje upućeno za nju. Jedva sam izdržala, ona se tokom tog razgovora sa samom sobom sve vreme smejala, nije bila negativna ali ja ne mogu takvu vrstu konverzacije. Posle mi se javljala da se opet vidimo i kako joj je bilo super. Sad se samo nadam da je nigde neću sresti jer je toliko naporna a ja ne mogu da trpim i da se posle nekog viđenja osećam izrmcvareno.
Dečko mi je za vreme odnosa opisivao kako je to radio s bivšom.
Čim s nekim uđem u vezu odmah razmišljam o braku s njim.
Dolazim iz disfunkcionalne obitelji i ne mogu ni opisati koliko mi je drago što sam našla muža koji ima normalnu obitelj. Kod mojih je uvijek neka nervoza, svađa, napetost, kod njegovih uvijek sve smireno i polako. Pritom, nitko od njih nam se ne miješa u brak, a opet su tu da pomognu. Svekar i svekrva su se uvijek o svemu dogovarali i sve dijelili i tako je i moj muž naučio od njih. Sve u braku je zajedničko, o svemu se dogovorimo, a kad se posvađamo, svađe nikad ne traju dugo. Prije njega mislila sam da je normalno biti u odnosu gdje si stalno nervozan i svađe su konstantne jer je tako bilo kod mojih roditelja. Hvala Bogu da sam našla tako divnog čovjeka i obitelj koja me prihvatila kao svoju.