Čim s nekim uđem u vezu odmah razmišljam o braku s njim.
Dolazim iz disfunkcionalne obitelji i ne mogu ni opisati koliko mi je drago što sam našla muža koji ima normalnu obitelj. Kod mojih je uvijek neka nervoza, svađa, napetost, kod njegovih uvijek sve smireno i polako. Pritom, nitko od njih nam se ne miješa u brak, a opet su tu da pomognu. Svekar i svekrva su se uvijek o svemu dogovarali i sve dijelili i tako je i moj muž naučio od njih. Sve u braku je zajedničko, o svemu se dogovorimo, a kad se posvađamo, svađe nikad ne traju dugo. Prije njega mislila sam da je normalno biti u odnosu gdje si stalno nervozan i svađe su konstantne jer je tako bilo kod mojih roditelja. Hvala Bogu da sam našla tako divnog čovjeka i obitelj koja me prihvatila kao svoju.
Kada sam pitala verenika kako bi se osećao da ne budemo više zajedno i da li bi patio, on je na to odgovorio kako bi brzo nastavio sa životom/ našao novu devojku jer ima već 31. godinu i nema vremena da pati. Osećam se jadno nakon tih reči…
Iskompleksiran sam sa svojom visinom. Sve bi to bilo u redu da nisam visok 191cm.
Spasili su se oni koji ne moraju da rade, kakva penzija kakve p materine, ne planiram toliko da živim... Mogu samo da maštam kako imam neki redovni prihod od izdavanja neke nekretnine i dosta, lagano provođenje dana uz knjige i tek neko putovanje i ćao, a ljudi popili prevaru da znaju za šta se cimaju i pregorevaju...
Neka budala mi je greškom uplatila veću sumu na račun, hvala mu.
Zaključila sam da samo nenormalni i iskompleksirani ljudi vole da šefuju.
Svog muža obožavam, ali sam se "švalerala" sa bivšim generalnim menadžerom samo da bih dobila poziciju više. On je otišao u drugu, inostranu firmu, a ja sam postala Project Manager. Muž ništa ne zna, niti je posumnjao. Vuk sit i ovce na broju. Progutala sam "žabu" za bolje sutra. Plata 2800€ plus bonusi na svakom tromesečju od preko 1500€.