Teško mi je da gledam moje dete kako se igra sa muževom familijom, pogotovo sa bratom i majkom. Dok smo se zabavljali, bili su jako nepravedni prema meni, nije im odgovaralo da gradimo svoj život i svoju budućnost, pa su krivca za to našli u meni. Svekrvine provokacije, podbadanja, ružne komentare nikada neću zaboraviti. A sada kada žele da se povežu sa našim detetom, meni je teško da prihvatim da moram da pustim nekoga koga najviše volim da se igra, mazi i provodi vreme sa nekim ko mi je zagorčavao život nekada u prošlosti...Znam da je to odnos između njih i unuka/bratanca i da dete treba da oseti i njihovu ljubav, ali teško mi je.
Nikad mi neće biti jasno zašto slavni u hollywoodu u slobodno vrijeme liče na beskućnike pogotovo kada znaju da će ih na ulici slikati paparazzi? Ne kažem da trebaju da idu u sred bijela dana našminkane i u štiklama ali kod nas da izađeš onako u grad mislili bi da si skrenuo s pameti.
Moja sestra se suzdržava da ne prdi pred svojim mužem, kao to je nepristojno, pa bježi u kupaonu da prdne u miru da on ne vidi, mislim si brate koji je to srač od braka. Prava ljubav je kad oboje prde i vole se bez obzira na sve. Ma okini ga brate pa da vidimo jel te stvarno voli ili ne. Kakvo jbt suzdržavanje i preseravanje. Valjda si mu bitna ti, a ne prdac pa prdi i podriguje i on pa šta? Kakvo bre suzdržavanje..
Ne mogu da shvatim ljude koji samo jedva čekaju decu da ostave u vrtiću jer ne mogu sa rođenom decom. Imam drugaricu koja je trenutno trudna, na trudničkom od najranije trudnoće, trudnoća zdrva, malog svako jutro vodi u vrtić da bi ona mogla da se šeta po gradu. Kad joj je muž na odmoru odvedu dete ceo dan u vrtić da bi oni ležali i bili na telefonu po ceo dan. A tek kad prokomentariše nešto tipa “živeo vrtić” ili “dva dana ga nisam vodila jer je bio bolestan poludela sam, jedva sam čekala da ga odvedem”
I što je najgore više takvih primera znam. Šta je sa vama ljudi, zašto rađate i pravite decu ako mislite da je to normalno🤯
Čitam ovde objave pojedinaca koji krive porodicu za svoju anksioznost, nesigurnost i slično. Odrasla sam u potpuno disfunkcionalnoj porodici, otac alkoholičar, neradnik. Majka je jedina radila, borila se za decu, kuću i na sve to trpela batine. U osnovnoj školi sam često bila na meti ismevanja jer sam imala manje od drugih. Izrasla sam u osobu koja tačno zna šta želi, radila sam na sebi, zadovoljna sobom i psihički i fizički tako da samopouzdanja imam i više nego što treba. Pokrenula sam svoj posao, osnovala porodicu koja mi je svetinja. 90% onih koji su mi se ismevali bi danas sigurni rado bili u mojoj koži, jer danas nisu ništa, iako su imali mnogo bolje uslove, porodice i podršku. Džabe je da vam život da najbolje karte ako ne znate da ih iskoristite. Zato ljudi, ne tražite krivce u drugima, ne očajavajte u prazno, radite na sebi u svakom smislu, pomozite sebi. Čovek koji je zadovoljan sobom ne može da nema samopouzdanja i sigurnosti. Uzmite život u svoje ruke.
Razvodim se posle 8 godine braka i imamo dete 6 godina. Ne volim ga već par godina, nemam ljubavi, pažnje a o seksu i da ne pričam. Totalno nekako nesrećan brak. Pre tri godine sam upoznala jednog i bili smo zajedno par meseci zajedno. Pružio mi je minimum pažnje i ja sam se okrenula njemu. Iako nismo više zajedno čujemo se i volim ga kao ni jednog muškarca pre njega. Osudite me slobodno ali ne mogu da živim nesrećno sa čovekom koga ne volim i da pijem lekove samo da bih dan pregurala. Svom detetu trebam zdrava a ne bolesna.
Meni nikad ne bi palo na pamet da ispitujem ljude o njihovoj privatnosti, blam bi me bilo.
Kada sam bila mršava, rekli bi, vitka osećala sam se slabo i bolesno. U faci ispijeno i zadnjica mi je nigde nije bila. Sada sa plus petnaest kg sam poželjna i jedra. Uvek sam se čudila sa koliko uverenja mi ispijena prijateljica govori kako joj je mnogo lepo a ono koske sevaju, podočnjaci do patosa i upali obrazi na njoj, ko pritka za paradajz. Ne mogu da joj kažem da joj nije lepo, a i ne bi ni verovala jer je biti mršav kao COOL.
Kad sam bio srednja škola imao sam običaj kad odem u nepoznati deo grada da svratim u teretanu da se raspitam za članarinu, iako nisam imao nameru vežbati iz x razloga (finansije, udaljenost...) Želeo sam da vidim mišićave momke izbliza, a iskoristio sam i priliku jednom da ispipam fitnes instruktora tj. njegove mišiće. Sebe sam tešio, jer sam čitao u teen časopisima, da stidljivi treba da vežbaju i upuštaju se u komunikaciju sa nepoznatima, a ustvari sam "pario" oči, bio usamljen i željan dodira. Jadno i poremećeno, znam. A stidljivosti se nisam rešio i nemam uopšte samopouzdanja.
Ne valja biti drug sa mnogo ženskih osoba u ovo vreme, konkretno moj slučaj. Drugarica koju poznajem od zabavišta traži od mene da joj pomognem da ostane u drugom stanju, druga traži od mene da prvu ne pipam nikako, dok treća, četvrta i peta traže od mene da pomognem šestoj, koja je raskinula pre neki dan sa momkom, pa da joj se nađem. Jedino me sedma i osma ne gledaju kao seksualni objekat, već kao nekoga koji im se našao kad god im je zatrebala neka pomoć. Pa nisam ja kantica za sve, i da me pune, i da me prazne jednim pokretom ruke.