Ja imam 33 moja supruga 38 puni ove godine, nemamo još dece a planiramo, malo kasnimo, muči nas to, ali nemamo uslove da to bude kako treba, borimo se da stvorimo, i kad me neko pita šta čekaš, ili jesi razmišljao o detetu i to sve, dođe mi da poludim, sve me više dotiče to jer i sam nisam nikakav zbog toga, šta me pitaš brate, kad bude, čućete svi, to se ne može sakriti, užas kako su ljudi postali dosadni, nemam prijatelja mnogo i sad vidim zašto, čim se malo ostvare u nečemu više od tebe, pa makar to bilo i dete, odmah si ovakav onakav, džaba sve kad dece nema još i te fore, užas kakvo razmišljanje, oboleo sam zbog drugih koji se nisu lečili na vreme pa sad ispaštaju normalni.
Imam 20 godina a dečko 24. Ne radim nigde, studiram, moji mi plaćaju fakultet. Dečko zarađuje za sebe već 5 god, plata je tolika da može izdržavati 3 porodice a ne jednu. Oboje želimo da do kraja godine postanemo roditelji, ali mi moji predstavljaju problem. Ceo život mi pričaju prvo faks, posao pa onda brak i deca, brak i deca ti neće pomoći. Želim da čujem vaše mišljenje o ovome.
Ceo život učim da se nosim sa provokacijama i da vešto odgovaram na njih, i opet me iznenade i dan danas.
Dečku ispao mobitel dok smo bili na raftingu i nije ga uspio naći. Kad smo se vratili kući otišao drugi dan u trgovinu i vratio se sa rozim iPhoneom. Gledam ga ja, ništa mi jasno, pitam što si kupio rozi? Njegov odgovor: nisu imali u drugoj boji od 512gb a nije mi se dalo do druge radnje tražit, ionako se neće vidjeti od maske.
Ne mogu ti to reći, ali ti mogu napisati. Prošlo je 15 godina kako je završila naša priča..danas smo oboje u braku s drugim ljudima i oboje imamo svoju djecu..i boli nakon svega što smo prošli, da prođeš pored mene kao da me ne znaš. Bili smo jedno drugom prva ljubav u životu, prva veza, prva bol...prvo sve. Danas smo stranci. I to boli! Boli!
Imala sam zastoj srca nakon operacije. Samo mi se zamračilo pred očima, od jednom tama, čujem glas "gubimo je"... A onda potpuna tišina, kao neka praznina po kojoj idem, ali takav spokoj, ne znam kako to da opišem, sećam se samo da sam pomislila da li je moguće da tako izgleda smrt... Sledeće čega se sećam, budim se prikačena na aparate. Nikad nikome nisam pričala o ovome, iako su me mnogi pitali jel se sećam nečega.
Zašto nam svima fali one prave životne radosti? Kad ustaneš ujutro sretan i jedva čekaš vidjeti šta će se sve izdogađati taj dan? Realno, nitko ne želi umrijeti, liječimo se kad smo bolesni i slično. Zašto onda ne uživamo u životu?
Vjerujem čvrsto u muško ženska drugarstva i da je odnos između kolega samo poslovan.
Ali šta je to ako je njegovo ime u viberu uvijek među prvih 3, kada legnem stigne njegova poruka da će zakasniti na posao(poslije 22h). Ujutru opet ja njemu znam poslati da nešto ponese. U toku dana opet neka komunikacija vezana za posao. Idemo na službena putovanja sami, mogli bi i sa drugima ali opet idemo zasad samo nas dvoje. Par puta smo bili na kavi sami ali sve u toku radnog vremena i opet vezano za posao. Sjedimo zajedno u kancelariji. Ne spominjem gledanja, slučajne dodire i slično, to se podrazumeva. Mi nismo deca i pritom zauzeti oboje. Napominjem da nije bilo neke nedolične priče ni kod dopisivanja niti uživo. I pre sam imala muške kolege sa kojima sam imala lepu komunikaciju ali ni sa jednim ovako. Ovo mi se čini toliko bezazleno i normalno jer izgleda da ne radimo ništa pogrešno.
Položila sam vozački, našla posao i upoznala divnog dečka. Ne verujem da mi je konačno krenulo, strah me i da napišem koliko sam srećna.