Ovim napornim ljudima sa pitanjem kad će djeca i šta čekate, jeste se ikad zapitali da li ti ljudi mogu imati djecu, da li žele ili neki drugi faktori.
Konačno našla posao. I počela da treniram i idem na sport. Ispunjavam sebi želje iz djetinjstva. Svi u okolini mi se u lice smiju što treniram "pod stare dane" (imam 25 godina). A kao da ne znaju da su moji roditelji radili za minimalac, jedva smo imali za osnovno, uz to smo brinuli o babama i dedama, oni bez penzije, najviše novca je išlo na njih. I sad kad konačno mogu da ostvarim neki san, bar da se rekreativno bavim sportom, oni mi se smiju. Nije to jedna situacija, bilo ih još, mislim da ću uskoro da dignem sidro i odem daleko. Ovdje sam jako nesrećna, svi me redom povrijeđuju.
Imam lepo telo, oblika peščanog sata, jesam zgodna i sve je na svom mestu i normalne veličine. Poenta ove rečenice je sledeća. Štagod da obučem, lepo mi stoji. E onda nailazim na osude drugih ljudi koji me i ne poznaju, jer, po njihovim rečima, privlačim pažnju. Pažnju nit' tražim nit' želim. Nisam kriva jer mi je majka priroda dala savršeno telo i prilično često nosim baggy odeću jer volim a opet sam non stop na meti. Dosta mi je toga. Ali zaista.
Ne shvatam život ozbiljno. Posle par godina dam otkaz jer mi je dosadilo i osetim pritisak, raskinem jer me neka osoba smara. Ne znam da li grešim? Nekad mislim da dobro radim jer ne ostajem tamo gde nisam zadovoljna, a nekad se plašim jer ipak ne mogu tako ceo život...
Dečko mi je rekao da imam mentalitet gubitnika, i da ne želi da ga vučem na dno, jer on ima mentalitet pobednika. I još da želi da ima mir, sa mnom ili bez mene. Ja rekoh, ja sam mislila da smo mi tim, i da treba da budemo tu jedni za druge, kao što sam ja za njega bila...ovo me je baš pogodilo..
Moja drugarica ne razume da nemamo svi savršen život i da nemamo svi normalnu porodicu kao ona.
Da li može neko da mi objasni sledeće, da li je normalno da vaš partner nema potrebu da sa vama provodi vreme? U smislu da pogledate neku seriju zajedno, sedite i pričate, šta god?
Imamo malu decu, ja sam sa njima, on radi i svesna sam cele situacije, zaista ne tražim ne znam šta, ali barem jednom u mesec dana da eto provedemo neko vreme zajedničko bez dece.
Kad je u pitanju izlazak sa društvom tad može i nije umoran, kad mu ja skrenem pažnju, on se drži toga da radi i da je umoran i da sam ja večito nezadovoljna? Mislim da zaista ne tražim mnogo, ne znam, volela bih da čujem i druge šta kažu, možda i jeste problem u meni. Ovo traje već 2 godine i stvarno sam postala jako isfrustrirana jer razmišljam da ne želim ovako celog života da živim sa nekim koga moram da molim za pažnju.
Najviše od svega volim kad sam sarkastična, a neko drugi se samo nadoveže na taj sarkazam.