Užasno me živciraju osobe koje šetaju neke velike pse koji se vuku na prolaznike a vlasnici tih pasa govore 'neće, neće vam ništa.' ili kad vidim da neka devojka od 40 kila ili momak od 60 kg šeta neku mrcinu od psa i očekuje da im verujem da će ih oni zadržati ako krenu na mene...
Upravo sam doživeo momenat da čujem da razvedenu ženu, majku troje dece, nazivaju socijalnim slučajem, i pitaju ko bi nju takvu više hteo....
Jedva čekam da muž ode na put, ne mogu više da podnesem ni njega ni njegovu neurednost, za tim čovjekom neko da ide i samo da posprema. Napravi toliko nereda, pa ni dvogodišnjak ne uspije to uraditi šta on uradi. Čim izađe ću sve lijepo da izribam i da uživam par dana u čistoći.
Već nekoliko puta sam se onesvjestila u gradu i ljudi su zvali hitnu, ovo mi se dogodilo više puta i sramim se toga, doktor mi je reko da nisam bolesna. To mi se znalo dogodit ljeti kad je sunce, vrućine, i zimi kad mi se prsti na rukama slede jer nemam kožne rukavice, samo se onesvjestim, sramim se sebe, kad se budim ljudi se skupe oko mene i gledaju.
Znam da to nije u redu, ali ne mogu protiv sebe. U dubini moje podsvijesti sam zaljubljena u dečkovog brata. Volim svog dečka ali... ovaj mi je stalno u glavi, ali pošto mi je to teško priznati u javi, jer je grijehota, onda ga stalno sanjam i izluđuje me to. Taj brat mu je rastavljen, i već je našao neku novu, dok se nije za mene nikad zanimao, ni prije nego što je našao tu novu. Ja se budala tješim da se on "plaši" bilo čega sa mnom jer mu je ovaj moj ipak brat, a on je inače jako ljubomoran kad sam ja u pitanju i voli me. I da, zavidna sam toj njegovoj "novoj", kad sam im vidjela sliku, presjeklo me od bijesa. Joooj Bože pomozi mi, što da radim, zašto se uvijek moram zaljubljivat u onog kog ne smijem ili tko me neće? Jel se još nekom od vas nešto slično desilo ili se dešava. Ovo je ionako anonimno.
Proveli smo 10 godina zajedno. Sve i da hoću ne mogu da ga zaboravim. Tolike godine, toliko vreme provedeno, tolike zimske šetnje po snegu, tolike letnje noći... Veza nije bila sjajna, 2 tvrdoglave osobe koje skrivaju emocije i obe stalno misle da su u pravu. Njegovi poroci, njegova mama, moji roditelji. Nekako se i znalo da nemamo budućnost, ako odem sa njim svoju porodicu moram da precrtam, a on nikad ne bi bio u stanju da se promeni i da bude muško onako kako treba. Sada, 5 godina posle živimo svoje živote, on sa bogatašicom koja ga izdržava, ja sa čovekom kakav treba da bude za brak i porodicu, onako iz knjiga. I pored toga što tog čoveka više ne znam, što je to sad neka nova osoba, ja negde duboko znam da ćemo se mi sresti opet. Znam da ona naša noć nije bila poslednja, znam da se nismo pozdravili zauvek i znam da nije sve kao što izgleda. Koliko god to patetično zvučalo. Znam, čekam i pitam se šta nam život sprema.
Osećam se užasno. Nasamario me lik, slagao da je singl. Prekinula sam čim sam saznala da je oženjen, srećom veza je bila kratka (žive u odvojenim gradovima). Kako sebi da oprostim što sam bila glupa i nisam videla znake? Kako okajati greh?
Završila sam fakultet nedavno (24) i radim kao prosvetni radnik u jednoj školi, na određeno, naravno. Dugogodišnji momak nije završio fakultet (29). Srednju stručnu školu ima. Radi na građevini. Plata u školi nije neka kao ni njegova na građevini. Sve skupa možda oko 160k mesečno. Ne živimo zajedno. Svako troši svoj novac... Ponekad možemo pored stanarine i troškova i ponešto da uštedimo, ali kasnije odemo na neki odmor i to se tu potroši. Mladi smo, volela bih da možemo i više da putujemo. Iskrena je ljubav. Volimo se. Sve je ostalo u redu. Volela bih, a i on bi voleo da imamo svoj krov nad glavom, da ne živimo i zavisimo od naših kasnije. Iako i on i ja imamo porodične kuće, gde imamo spratove istih. Ne želimo to. Ne želimo da stanujemo doživotno, takođe. Kako izbalansirati i putovanje i uštedu novca? Kako doći do većeg novca? Neki dodatni posao, ali koji? Ako neko ima predlog ili savet, neka piše...
Najjače mi je kada psihoterapeut deli gde putuje, pokazuje da ima skupe stvari itd. i onda se usudi reći da treba skupo platiti terapiju. Tačno se vidi da mu je bitan novac, materijalne stvari i da se pokazuje. Umesto da to objavljuje na privatnom profilu kak većina psihoterapeuta, a ovaj drugi ostavi za posao. Užas! Ne znam kako ima pacijente uopšte.
Imala sam 14,15 godina i zaboleo me je zub (gornja jedinica). Otišla sam kod zubara i zubarka koja je tada radila mi je rekla da mora da mi izvadi živac, i da je navodno “mrtav zub”. Tresla sam se od bolova bukvalno, nisam znala ni šta znači vađenje živca. Svako normalan očekuje da mu se da anestezija tokom vađenja živca ali ne, ja je nisam dobila, i vađen mi je živac bez anestezije, gde sam se onesvestila od bola na onoj stolici i mogu da kažem da mi posle tog bola odlazak kod normalnog zubara nije predstavljao nikakav problem. I zanima me da mi neki zubar kaže, pa da li je normalno vaditi živac bez anestezije? Sećanje na taj boli mi se nikad neće obrisati. Ne daj Bože nikome.