Počeo sam da treniram u teretani jer sam hteo da poboljšam formu, ali isprva nisam znao šta radim. Prvo sam pokušao da podignem težinu koju nikada pre nisam pomerio i skoro sam se povredio. U tom trenutku sam pomislio: 'Ovo je definitivno kraj'. Ali, umesto toga, shvatio sam da je u redu napraviti greške i da je najvažniji korak – jednostavno početi. Sada se smejem kad se setim tog prvog dana i shvatim koliko sam napredovao. Trening je postao moj način opuštanja i, da budem iskren, jedini trenutak kada ne razmišljam o ničemu osim o tome kako ću sledeći put podići još više.
Prije 11 godina sam prvi put otišla na dejt s nekim momkom (doduše, drugarica koja je trebalo da bude s nama se nije pojavila i ostavila me je samu s tim momkom -.-).Bilo mi je jako neprijatno cijelo veče. Na izlasku iz kafića u kom smo bili srela sam momka u kog sam bila zaljubljena i koji je pomislio da izlazim s ovim momkom. Dupla katastrofa za mene. Nakon nekog vremena sam objasnila momku koji mi se sviđa šta se zapravo dogodilo tu noć i počeli smo da izlazimo. Bili smo zajedno akoro 3 godine. Rastali smo se zbog daljine. Skoro 8 godina sam bila sama i kolega s posla je toliko navaljivao da me vodi na kafu da je uradio slično kao prvi lik s kojim sam izašla-zvao je drugu koleginicu na kafu s nama i na kraju se ona ispalila uz izgovor da joj je nešto iskrslo. Na drugom kraju kafića, sjedio je moj bivši momak. Ne znam ni sama da li vjerujem u sudbinu, ali da ne izađosmo s kolegom možda ga nikada ne bih ni srela. Pomirili smo se poslije 8 godina, udajem se u septembru.
❤️
Dala sam otkaz u firmi u kojoj sam trpela psihičko nasilje. Inače živim sa momkom u njegovom stanu. Godinu dana sam tražila posao, on mi reč nije rekao. Čak me je i podržavao da ne počinjem da radim, dok stvarno ne nađem nešto normalno. Svo to vreme me je finansirao i pomagao za šta god mi je trebalo. Sada sam se zaposlila, evo već 3 mesec radim i stvarno sam prezahvalna što ga imam i što je tako pun razumevanja.
Od četiri jetrve koje se ne trpe ima nas ukupno trinaestoro. I znate šta? Tajno smo se družili u detinjstvu, sada i javno i izlazimo i super nam je, super smo ekipa mi braća i sestre. Koliko god nam majke branile i mrštile se, to je uvek bio jači podsticaj da se držimo i družimo. Ima u tome udela zaštita i vaspitanje bake i deke koji su nas zajedno vodili na selo da radimo, tu majke nisu smele reč da kažu. Branje šljiva, jabuka, plastenje sena, krpanje kukuruza...nas je zbližilo, i pored dečijih čarki, ozb svađe nismo imali. Ima nas istih godina, a svako jedno drugom do uveta bili. To je bogatstvo!
Bio kod prijatelja na momačkoj večeri. Bilo je tu svega. Kokaina, qrvi, muzike. Jedna od plaćenih devojaka je moja drugarica iz osnovne škole. Samo što mi nije pozlilo, i njoj. Rekao sam joj da nikome neću reći i napustio zabavu ranije.
Molim vas ne igrajte igrice toplo-hladno, ne kalkulišite ili hoćete nešto ili ne. Važi za oba pola.
Dugo sam mislila da propuštam jer nisam imala "ludu mladost". Rešila sam to da malo promenim te u zadnje 3 godie bila u 2 kraće veze (za 33 godine jedine u životu) i probala tra*u. Pokajala sam se jer me apsolutno nije usrećilo ni najmanje. Veze su bile Bože sačuvaj, sa teškim debilima (jer sam mislila da se osnovni IQ nivo podrazumeva) i sramota me je što sam ih i imala, tr*va nije delovala na mene a društvo sa kojim sam probala je priča za sebe. Volela bih da imam sa kim da izađem, da imam dečka koji će mi se sviđati i prave prijatelje i svesna sam da sam ja ta nesposobna i preosetljiva da to postignem (zato sam i nailazila na ljude koji su isto okrnjeni ali na drugi način), ali sam shvatila da ipak ne treba trčati ni za čim. Ako nije ono pravo, ni ne treba mi.
Smiješne su mi ove žene koje podržavaju da žene imaju muške prijatelje, ali istovremeno bi doživjele nervni slom da njihov muž ili momak idu na kafe ili ne daj Bože u stan na druženje sa najboljom prijateljicom.