Kad se moja sestra razvela, njena deca su bila mala i njen bivši muž je godinama nastavio da joj pravi probleme. Te ne vrati decu kad treba, te ih ne pokupi kad treba, propao joj je let i uplaćen vikend sa drugaricom jednom jer on namerno nije došao da ih uzme kad je trebalo a ona nije mogla da ih ostavi same. O finansijskim malverzacijama i raznim manipiulacijama da i ne govorim. Videvši to, ja sam čekala sa svojim razvodom skoro tri godine jer sam prvo htela da imam više kontrole nad svojim finansijama i emotivno ojačam. Koroz sve prolazim sama, deca su velika, radim i ni od koga ne zavisim. Još uvek je podela nekretnina u toku. Ono što me je iznenadilo je da mama koja je osuđivala sestru dok se razvodila mene podržala u potpunosti, a sestra mi rekla da bi možda bilo bolje da se ne razvodim.
Prezivam se Crnomarković, a devojka Marković. Rekla je, kada se budemo uzeli da će zadržati svoje prezime i dodati koje. Već se počela popisivati sa Marković Crnomarković, i najveći joj je strah da će nestati mastila u nalivperu kada se bude potpisivala u knjigu venčanih.
Meni je moj muž toliko seksi iz svakog ugla da ću da poludim. Najgore mi je kad smo u javnosti i posmatram ga iz daleka koliko je lep i sladak. Zajedno smo evo 8 godina i obožavamo se.
Imam 25 godina i još uvek ponekad slušam One Direction i pustim suzu. Kada su se pojavili, imala sam 13 i bio je to bukvalno početak moje opsesije. Imala sam svesku u kojoj sam lepila slike njih petorice, znala sam napamet svaki intervju, a šifru na telefonu mi je bila Zaynov rođendan. Najluđe što sam uradila? Pobegla sam sa časova da bih mogla da gledam premijeru spota za "Best Song Ever". Naravno da su me uhvatili, ali vredelo je.
Danas imam posao, umorna sam stalno i život je daleko od onog tinejdžerskog snivanja, ali kad čujem "Little Things" ili "Night Changes", vrati me to sve. Vratim se sebi kad sam verovala da pesma može da me spasi. I istina je – jeste me spasila. Možda su prestali da postoje kao bend, ali za mene će zauvek biti tu.
Imam jednu kolegicu koja je doslovno brkata. Bukvalno ima brkove kao muškarac koji ih pušta nekih pola godine. Ne znam šta je s tim ljudima, da nisu u stanju za 6 mjeseci jednom uzeti brijač u ruke. Neko će reći da su problem hormoni, moguće, ali kako to sprečava da se obrije bar jednom sedmično? Ne shvatam kako im ne smeta to? Meni se sve zgadi kad je vidim.
Išla sam na putovanje s prijateljicom koja je stalno nešto gunđala, ništa joj nije pasalo i u jednom trenutku je rekla da bi sad radije bila kod kuće, iako sam ja bila stalno raspoložena i nisam dala da mi pokvari sve. Ali cijelo vrijeme sam se bojala da ja nešto pogrešno radim i da je nerviram. Poslije toga javlja se ona kad ćemo opet negdje. Ja stvarno ne znam jel njoj onda normalno da je tako stalno nad*kana i da se ustvari super provela ili šta. Ja s njom više nigdje neću.
Upoznao sam ju sa 16, ušli smo u vezu sa 17 i oženili se sa 31, a danas kažu ako ju ne zaprosiš nakon par godina nema tu ništa. Nije nam se žurilo s tim htjeli smo završiti škole, fakultete, putovat itd. A o svemu tome smo uvijek otvoreno razgovarali.
Da mi ružni organizujemo neko party veče, okupljanke, festival ili druženje, došli bi nafurani i nafurane da nam i to pokvare...
Primjetila sam mnogo negativnih komentara na određene objave kada su troškovi na poklone u pitanju (između cure i dečka). Ako žena kaže da joj momak kupuje poklone, izvede ju van i sl., zašto ju odmah nazivate sponzorušom? Tko kaže da i ona njemu ne kupuje poklone, samo što to nije navela u tekstu? Svome sam dečku jednom spomenula da bih voljela tu i tamo dobiti neki cvijet, tipa 1 ružu ili buket od max 5€ iz lidla, a on mi pokloni one od 20-50€ bez određene prigode, čisto da me usreći jer volim cvijeće. Jesam li zbog toga sponzoruša? S druge strane, obožavam kad nađem nešto što bi se njemu svidjelo i kupim mu to ili sama izradim neku sitnicu jer znam da će mu to puno značiti. Npr ispletem plišanca, napravim nešto sa zajedničkim slikama, kupim nešto što dugo govori da bi htio imati/probati. Njegova sreća mene urećuje, a vrijedi i obrnuto.
Tek sam ove godine shvatila koliko su psiholozi zapravo važni. Koliko pomognu, izleče dušu. Osoba sam koja je to smatrala bacanjem novca jer sam i roditelje i prijatelje gledala kao ljude kojima se mogu otvoriti i koji mi mogu pomoći. Ali ne, stručnjak je stručnjak. Izlečila sam velike traume, poboljšala fizički izgled i dala uslov za četvrtu godinu (medicina). Psiholog je sprečio moj odlazak kod psihijatra koji mi ne bi ginuo. Mnogo mi je pomogao. I smatram da bi psiholozi trebali biti mnogo cenjeniji i plaćeniji. Lekar leči već nastalu bolest, a psiholog psihu, dušu i samim tim sprečava pojave bolesti u većini slučajeva. Prevencija. Stres je okidač mnogih bolesti a psiholog ga leči. Ne uče uzalud neke predmete slične kao na medicini na faxu psihologije. MNOGO IM HVALA❤️Lekari na svoj način.