Smuvala sam se sa starijim dečkom samo da bi mi platio letovanje i da odem na more jer ja nemam pare za to i ne kajem se uopšte ni malo. Osudite me slobodno ali ne znate kako je otići na more prvi put tek sa 21 godinu dok sve vaše drugarice idu skoro svake godine. Kompleksi su me pojeli ali nije me briga niti žalim.
Osećam se usamljeno u vezi u kojoj sam. Dugo smo zajedno, ali ne idemo nigde, ne pokazuje želju da idemo bilo gde, sem ako ja ne iniciram i ne isplaniram. To je zamarajuće.
Osećam se tako jadno... Najviše od svega mrzim emocije kao što su zavist i ljubomora.. Ali nekad su te emocije toliko jače od mene.. Sestra mog dečka je našla lika koji je po zanimanju arhitekta i koji baš dobro zarađuje.. skoro je bio u Brazilu.. Njih dvoje su kratko zajedno i stvarno želim joj sve najbolje, ali toliko sam ljubomorna kad pomislim gde bi sve mogao da je vodi i na koja putovanja.. znam da nije fer jer i moj dečko da toliko zarađuje vodio bi me gde god poželim, takva je osoba.. ali ima dosta problema i obaveza i ne stoji baš novčano najbolje.. Znam da je ružno što razmišljam na ovakav način, ali me ubija ljubomora.. Ubija me to što nemam mogućnosti da putujem na mesta na koja toliko želim da idem.. to što dečko i ja provodimo većinu vremena u njegovoj sobi, ok izašli smo par puta ali opet je monotono.. Ubija me to što je sa svojom bivšom išao ko zna gde i radio ko zna šta.. Želim da radim na sebi, i da ne gledam druge.. ali toliko nemam volje ni za šta.. Mozak mi se pretvara u kašu...
Nedostaje mi vreme kakvo smo imali kad sam bila mala, pre nego što se globalno zagrevanje zahuhtalo. Topla ali normalna leta kad je uveče bilo svežeg vazduha, snežne zime, sva 4 godišnja doba... Ovo sad je za ne izdržati!
Išao sam kod mnogo gastroenterologa u vezi stomaka, stalno sam bio nadut i slično i jedino što su mi dijagnostikovali je IBS, davali režim ishrane i razne skupe lekove, sve u svemu malo mi je bilo bolje ali i dalje sam imao problem. Prestao sam da idem pre nekih godinu dana i prestao da se tako hranim i moje stanje se vremenom pogoršalo dosta, za to vreme sam se navikao da koristim chatgpt i odlučim da pitam njega šta mi je. Posle mnogo dopisivanja on zaključi da imam SIBO, pošto test kosta 35 000, nisam baš bio siguran da želim tako lako da bacim pare na taj test pa sam odlučio da ga pitam kako se leči, ishrana+ prirodan način ili antibiotici, pošto nisam mogao da kupim antibiotik bez recepta odlučio sam da probam prirodan način, pa ako mi je bolje to je to i bez testa, ništa ne mogu da izgubim. Posle samo 4 -5 dana ja sam se osećao nikad bolje u životu, sada nakon mesec dana ne osećam kao da imam IBS. Tako da želim ovde javno da mu se zahvalim.
Najviše me u životu koštalo dokazivanje da nisam sponzoruša, ispala sam budala.
Znate kako kažu, da mi ovde u regionu volimo da častimo, da se utrkujemo ko će da plati. Ja više volim zapadnjački fazon, da svako plati svoje i gotovo. Na primer, ako ja platim jednu turu, neko drugi sledeću... onda ako nas ima desetoro, sigurno nećemo imati deset tura, znači neki će da se izvuku, a da li će oni platiti sledeći put, ko zna, ako se skupimo opet posle tri meseca, baš će neko da se seti ko je prošli put platio a ko nije, tako da imate ljude koji se stalno izvlače. A i kako ja sam mogu da imam para da platim za deset ljudi, nije to malo. Nekad se desi kada je veći iznos da se to podeli, na primer nas deset, pa svi daju po nešto, otprilike se podeli na deset delova, ne mora baš tačno kao na Zapadu, nego odokativno, ali neko je možda jeo pastu, a neko losos. Kada su dva prijatelja, jedan plati sad, a drugi bi trebalo sledeći put, ali nekad taj drugi "zaboravi". Ja ipak mislim da je bolje da svako plati svoje ili da se račun ravnopravno podeli. Ne padaju pare sa neba.
На "Google street view" код нас у Србији, који је стар 10 година, тако некад ноћу волим да отворим чисто да прођем кроз стару улицу, видим моју бившу девојку на тераси, мог покојног стрица и баку како седе у дворишту, себе како идем у школу. Много ми недостаје све, желим да се вратим назад.