Udala sam se iz velike ljubavi, živela sa njim i njegovim roditelja, slušala, bila stvarno dobra snajka i borila se za nešto idealno. Bili smo u braku 6 godina. Volim ga još uvek i jako mi je teško zbog svega i pitam se da li je moglo drugačije. Već nakon kratkog vremena zajedničkog života počele su maske da padaju i da vidim koliko mana ima i koliko zapravo ne razmišlja, nego sve radi kako mu tata kaže. U mnogim situacijama me nikada nije odbranio kada je njegov otac mene napao- nego je rekao: „ja neću da se mešam“, pravio je problem bez problema, nikakvog poštovanja- samo je sebe cenio, a ja.. Ja sam bila žena koja se udala za njega i koja je trebala porodicu da zaboravi, koja je trebala da mu čisti, kuva, zadovoljava sve potrebe. Doživljavala sam često uvrede, da sam loša, lenja, itd. Skoro sam pokupila svoje stvari i otišla, nakon čega me nije ni pozvao niti ga je zanimalo, samo je nastavio svoj život. Baš me je povredila ova ljubav, a bio mi je prvi, i i dalje ga volim.
Obožavam da delim komplimente ljudima na svakoj osnovi. I ja se bolje osećam a i ta osoba.
Brat mi odgovori na poruke posle 2-3 dana i to samo sa DA, NE. Nikada me ne pita kako sam, ili da pozove. Sa sestrama svoje žene je u grupi na viberu i ćaskaju svakodnevno.
Tužno je što ljudi ulaze u veze samo da ne bi bili sami.
Kako lep osećaj kad posle dužeg vremena kažem ono što želim i osećam, prelepo 😍
Ne volim kad me devojka laže. Sve mogu nekako i da razumem i da nađem neki komprimis, ali čim vidim da me laže, znači da me ne poštuje dovoljno da bi mi rekla istinu i to je za mene to. Idem dalje.