Kao klinac sam trčao za svojom devojkom, psihički me uništavala, iskorišćavala. Ona je trčala za jednim momkom, koji je bio popularni frajer, i kad god je on šutne, vraćala se meni. A taj momak je jurio nafurane devojke u to vreme, najzgodnije i najlepše. Uostalom, moja devojka me toliko povredila da sam se zakleo da ću biti toliko uspešan i da će jednog dana juriti ona za mnom. Sad 15 godina kasnije, slobodno mogu reći da sam postao bogat, imam verenicu i uskoro planiramo svadbu. A onog "popularnog" momka sada juri neka devojka jer ne želi da plaća alimentaciju, on sad juri ovu moju bivšu, jer u njoj vidi idealnu priliku da se uvali, jer bar ima posao i svoj stan. A ta moja bivša juri mene. Nema gde je nisam blokirao, stalno uzima novi broj da mi piše, kako se kaje, kako želi da ispravi stvari između nas, kao da moja verenica ne postoji. Prijavio sam je i policiji za uznemiravanje, iako ne želim da je vidim uvek ću joj biti zahvalan jer je od mene napravila čoveka iako nije ni svesna.
Mrzim sebe ponekada u zadnje vrijeme mnogo često. Sve čega se uhvatim puštam previše lagano ne želim to u svojoj budućnosti. Bilo da je to u ljubavi, karijeri, odnosima sa ljudima, roditeljima. Želim da nađem nekoga ko će mi davati ono što i ja njemu, ne želim se davati sva a ne dobiti ni mrvicu za to. Dosta mi je ne pročitanih poruka jer je neko "zauzet", nikakav vid komunikacije i moje fantaziranje tog odnosa koji ne vodi nigdje nego u moj kraj.
Javljam se na natjecaje za posao i onda kada me ljudi nazovu da dđem na razgovor ja se sva uspaničim i uznemirim. Došla sam pred firmu okrenula se i otišla kući. Nisam ni bila na razgovoru za posao, mojima sam rekla da me nisu primili. Patim od depresije.
Svakog ljeta idem u Herceg Novi, gdje imamo porodično kuću na moru i skupi se cijela familija (pošto nismo u istim gradovima). Prije sam jako voljela ići tamo, a sada mi se uopće ne ide. Prošle godine, sa 23 godine, sam vidjela koliko su loši međuljudski odnosi, koliko se neki rođaci (npr. moja nana i tetka) zapravo ne podnose i tračaju se međusobno, i nekako je bilo jako napeto, jedva sam čekala da idem kući. Da imam momka, sa njim bih otišla sama na more.
Sad tek vidim koliko sam mogla da uradim, a nisam. Vidim da mi Bog ništa nije uskratio, ni pamet, ni izgled, ni talenat, dobrotu... Ali uvek sam bila povučenija i išla linijom manjeg otpora, te su mnogi koji nisu imali ništa od navedenog, mnogo više uspeli, zato što su se stalno laktali, gurali, imali samopouzdanja, bez mnogo pokrića. Krivo mi je, mlada sam i sada to želim da menjam, ali mislim da će me zauvek pratiti osećaj krivice, što ovo ranije nisam shvatala...
Ne podnosim ljude koji se žale što kod lekara, na šalterima, u kancelarijama itd zaposleni 'ispijaju kafe' i 'imaju pauze'. Po zakonu svima sleduje najmanje 30 minuta pauze. Za to vreme, može da se popije kafa ili jede ili prošeta, ili bilo šta drugo. Radim u jednom domu zdravlja i otišla sam na pauzu koja mi ZAKONOM sleduje, da bi mi neki pacijent dobacivao kako samo ispijamo kafe. To mi je bila jedina pauza za 8 sati. Strašno...
Ne pričam o svojoj prošlosti zato što nemam povjerenje ni u koga. Svaki put kada sam sa nekim nešto podijelio sam se razočarao.
Šminkam se od 06 h ujutru, nebitno da li idem vani ili ne.
Moji kompleksi da sam ružna u licu su veliki, ja to prekrivam šminkom.
Nosim sve široko jer sam krupnija, pa da mi ne kipi. Rastužuje me sve to, ali tako je..
Zašto me moj muž ne poštuje? Trudim se da sve uradim, obaveze oko dece sam sve preuzela, svakog dana skuvan ručak, sve sređeno, deca su vaspitana, kulturna, razumna. A on ne može da me ispoštuje da bude sa decom sat vremena da odem na pilates! JEDNOM NEDELJNO!