Imam dve drugarice, koje su inače rođene sestre. Znamo se dugih 7 godina i sve živo znamo jedni o drugima, s time smo jako povezani. Nedavno sam unapređen i dobio sam mnogo veću platu i tu radost podelio sa njima, koje su naizgled bile srećne. Svih ovih godina sam ja plaćao svako piće ili izlazak jer su one skoro sve davale u kuću (dok ja nisam). Počelo se podrazumevati da ja uvek platim jer imam veću platu. Ali one ne razumeju da ja skupljam za auto ili neku treću stvar i da smo odrasli ljudi (po 25 godina) i da ne mogu više ja stalno da plaćam. Svaki put kada potegnem tu temu, one komentarišu kako prebacujem što sam im plaćao, ali samo želim da im dam do znanja da ne može više ovako. Ili ćemo samo šetati po gradu, ili će svako svoj deo platiti u kafiću...
Kolega sa kojim sam super me je razočarao. Baš sam ga gotivila i najviše sa njim vremena provodila, tačno sam znala kakvo mišljenje ima o drugima, za neke uopšte nije imao lepo i ove nedelje sa njima sve najlepše. A te osobe su najveći spletkaroši i uvek je govorio da samo poslovno ako treba bi pričao. Izgleda da sad sama pijem kafu a bolje i tako.
Nažalost, u konfliktu sam sa roditeljima jer oni ne odobravaju mog vjerenika. Mnogo ružnih riječi je palo, kako za mene tako i za njega, o njemu se priča sve najgore, a meni se nabilo na nos sve, od djetinjstva do školovanja. Najveći problem u svemu je što vjerenik nije završio fakultet, i što već nema stan. Imamo 29 godina, dolazimo oboje iz prosječne radničke porodice, poznajemo se dugo i sretni smo zajedno. Planiramo graditi život zajedno, stan/kuća, djeca. Moji ne žele ni da pomisle da ga upoznaju, već odlučno traže od mene da raskinem, i ucjenjuju me. Toliko uvreda je palo sa njihove strane, prema meni, da se to ne može ni opisati. Po meni, vjerenik i ja imamo jako zdrav odnos, i sretni smo, međutim to mojim roditeljima uopšte nije bitno, već samo ta diploma, šta će reći ljudi u gradu, i kako se oni nemaju sa čime hvaliti rodbini i prijateljima, jer se nisam "dobro udala".
Oni smatraju da neću biti sretna sa njim, iz materijalnih razloga, i da pravim najveću grešku u životu.
Teško mi je na poslu. Znam da ćete napisati da je i vama teško, ali ja mislim na ljude. Nije mi teško nijedan posao da radim, ali moram da trpim kolege. Ovo je drugi posao i svugde me isto sačeka; bezobrazne kolege. Večito dokazivanja, takmičenja, mržnja... Zašto se tako ponašaju ljudi koji imaju preko 30 i 40 godina?! Najgore je što im je mrsko početnicima objasniti posao, smore se, a i oni su bili početnici. Većina odustane od posla zbog kolega. Pa te još pritišću i govore da si neradnik. Ne znam da li je gore kad radiš ili kad ne radiš. Uvek su ljudi problem. Zar je toliko teško biti saosećajan i brižan prema drugima???
Za sebe stvarno mogu da kažem da sam lepa devojka, lepa, zgodna, plavuša, privlačna, dakle mogu da biram s kim ću da budem. Moj bivši dečko je bio sličan meni, bio je napucan, lep, uspešan u čemu god da se oprobao. U suštini plašim se da ulazim u vezu jer mislim da me ljudi biraju samo zbog fizičke privlačnosti a ne zbog toga kakva sam osoba. Uvek sam se toga plašila, a moj bivsi mi je i dokazao to.
Dopisivala sam se sa jednim dečkom oko 2 godine. Za te dve godine, hteo je nekoliko puta da dođe da me vidi, ali meni je bilo glupo da idemo negde zajedno, a rano da dođe kod mene i da upoznaje moje. Nakon oko dve godine, predložio je da dođem kod njega i rekao da će on platiti put. Par dana kasnije se predomislio i rekao mi da bih možda mogla da platim kartu sebi. On živi u inostranstvu i zna kako živimo u Srbiji. Nakon toga mi je slikao svoju ušteđevinu i poslao, uz objašnjenje, evo toliko sam stigao da uštedim. To je meni bilo toliko odvratno, da ni ne pomišljam o tome da izađem sa nekim već preko godinu dana. Stvarno ne razumem, ko bi tako nešto uradio?
Jedna od baš ružnih stvari kod ljudi je pokušavanje da predstave na mrežama nešto veliko, što je u suštini čemer i jad, bez obzira da li to bili lično oni, njihov hobi ili posao, pa čak i partner. Slika i dubokomisaona kopirana poruka ne pale kod ljudi koji imaju išta u glavi.
Imam prijateljicu s kojom se družim preko 10 godina. Ona se udala, ima dijete i razumijem da ima svoje obaveze. Ali da 2 puta u godini ne nađe vremena za kavu? To ne razumijem. Ne želi reći u čemu je problem, odgovara na poruke nekoliko dana kasnije i stalno odgađa naše dogovore... Moram proznati da nemam više snage truditi se jer vidim da se ni ona ne trudi.
Kad ti je teško, dopusti si da plačeš. Naljuti se ako treba. Pričaj s nekim. Pusti emocije da izađu, ali ne da njima upravljaš, već da ih oslobodiš. Svaki gubitak, svaka teška situacija s vremenom dobije smisao i donese nešto dobro. Teško je to vidjeti u trenutku, ali zato ne dopusti da te loši osjećaji zavladaju. Imaj vjere. Traži ljepotu u ljudima i stvarima oko sebe – svijet postane ljepši kad ga takvim gledaš. Volite se dok ste tu. Oprostite onima koji su vas povrijedili, ali prije svega, oprostite sebi. Život je prekratak za gnjev🫶
Tko god da jesi, gdje god da jesi, glavu gore i ovo će proći!
Prije par godina sam slučajno na parkingu svojim autom lupila od tuđi parkirani auto. Čekala sam nekih pola sata da se vlasnik pojavi, međutim nisam više imala vremena tako da sam ostavila papirić s objašnjenjem i brojem telefona. Nakon nekoliko dana nazvao me (sudeći po glasu) mlađi dečko: “pozdrav, jel ovo autoškola”. Ne znam jesu li ta dva dešavanja povezana, ali se i dan danas smijem na to.