Dečka često slažem da sam negde išla, čisto da ne pomisli kako sam čudna i usamljena. Ja i jesam usamljena, društvo mi se razišlo i nemam sa kim da izlazim. On u svakom trenutku može da iscima bar dva druga za bilo šta i tako je oduvek, pa me ne bi razumeo. Mislim da me ne bi ni osuđivao, ali mu prosto zavidim i pitam se što ja nisam takva.
Moja mama nije normalna. Vozim 70, ograničenje 90, van naselja... I ona meni laže kako je ograničenje 60!? Tom rutom se obje vozimo svaki dan! Nema ikakvog znaka za ograničenje! Stalno prigovara kako prebrzo vozim! A nikad preko ograničenja!
Ljudi vide sve zlo u svetu i ništa... Trče za parama, autima... Da se pokažu i dokažu komšijama kako imaju, da ponižavaju itd. Nimalo empatije na ovom svetu, nije nas briga. Ruši se sve, ali nema veze, važno je da sam ja danas dokazala da sam bolja od komšije. Takmičenje, mržnja, zloba... Dokle?!
Svi su mi punili glavu da se sviđam dečku koji se meni na početku nije svideo.
Vremenom sam povlačila paralele između njegovog i mog života, uvidela da imamo sličnosti i zaljubila se u njega. Zatim sam mu priznala, a on me je odbio.
U januaru nisam imala želju za životom, toliko mi se život smučio da sam izgubila volju za svim. Nisam imala želju ni da jedem hranu i došla sam do 50 kg. Strašno sam narušila zdravlje, pa sam se onesvestila 3 puta na javnim mestima. Sad sam fizički dobro, opet sam na normalnoj kilaži, ali sam prsla i ne mogu da se sastavim. Dobijala sam ponude od drugih, ali me niko ne zanima. Čekam ga kao pas koji čeka gospodara.
Njemu ne zameram ništa. Zameram sebi što mi je još uvek stalo, što očekujem njegove poruke, što se svako veče pomolim za njega i što se još uvek nadam nečemu. Mrzim što sam slaba na njega. Svako veče molim Boga da mi ga izbaci iz srca. Ponos više nemam, ego nemam… svaki dan se užasno osećam.
Imam 32 godine. Godine su mi prošle u učenju, studiranju i rađenju bezveznih poslova od kojih se jedva preživi do prvog u mjesecu. Učena da uvijek ispunim tuđa očekivanja prije sopstvenih želja, ostala sam sama, puna malih želja i ogromnih strahova.
Imao sam moždani (imam 30god), jer imam rupicu na srcu (Atrijski septalni defekt). Moram da snimim srce gutanjem sonde, uspeo nisam, pokušao sam par puta. Zanima me ljudii, da li je neko imao isti problem i šta dalje ako ne možeš da gutaš sondu. Jel treba da čekam 20-30 godina da me opet strefi moždani, ne daj Bože veće posledice da imam. Imam osećaj da me porodica osuđuje što nisam uspeo ni prvi put da snimim... Pomozite, da li imate slična iskustva?
Ceo život sam maštala o tome kako bih volela da imam troje dece. Sada, kada sam rodila prvo dete, ne znam kako bih mogla još nekog toliko da volim...
Toliko nam je mozak ubrzao, da imam osjećaj da telefoni lažu za vrijeme. Pogledam na sat - sa 15:41 prešlo je u 15:42, i onda pogledam posle bukvalno 5 sekundi, prešlo je na 15:43... Kad prije, mislim se...
Kako roditelji podnose ove dječije pjesmice što se nalaze na YT, vidim da ih svi roditelji puštaju djeci, a one kod mene izazivaju napad panike, ne znam kako bih mogla po cijeli dan da ih slušam, a da ne poludim. Mi kad smo bili djeca većinom nismo slušali takvu muziku, puštali su nam normalnu muziku što su i oni slušali, pa šta nam fali. Sjećam se nekih pjesama koje sam sa 4 godine obožavala i danas ih jednako volim.
Ne podnosim ljude koji imaju stav ne nerviraj se, ne možeš ti da promeniš ovo ili ono i onda na kraju ništa ne valja jer smo pustili da sve bude loše, a toliko malih stvari ima na koje možemo direktno da utičemo i to kasnije stvara mnogo bolju širu sliku. Ali su ljudi po fazonu pa tako je, ne mogu ja tu ništa.