Ceo život sam maštala o tome kako bih volela da imam troje dece. Sada, kada sam rodila prvo dete, ne znam kako bih mogla još nekog toliko da volim...
Toliko nam je mozak ubrzao, da imam osjećaj da telefoni lažu za vrijeme. Pogledam na sat - sa 15:41 prešlo je u 15:42, i onda pogledam posle bukvalno 5 sekundi, prešlo je na 15:43... Kad prije, mislim se...
Kako roditelji podnose ove dječije pjesmice što se nalaze na YT, vidim da ih svi roditelji puštaju djeci, a one kod mene izazivaju napad panike, ne znam kako bih mogla po cijeli dan da ih slušam, a da ne poludim. Mi kad smo bili djeca većinom nismo slušali takvu muziku, puštali su nam normalnu muziku što su i oni slušali, pa šta nam fali. Sjećam se nekih pjesama koje sam sa 4 godine obožavala i danas ih jednako volim.
Ne podnosim ljude koji imaju stav ne nerviraj se, ne možeš ti da promeniš ovo ili ono i onda na kraju ništa ne valja jer smo pustili da sve bude loše, a toliko malih stvari ima na koje možemo direktno da utičemo i to kasnije stvara mnogo bolju širu sliku. Ali su ljudi po fazonu pa tako je, ne mogu ja tu ništa.
Najjače su mi ove koje prodaju vjenčanice i hvale se kao prednost ŠIVANA PO MJERI, jest sestro točno po tvojoj mjeri.
Ljudi ne shvataju koliko je bitno da pravoj osobi prepričaju dan, osobi koju i oni vole a ne samo njih. U svim vezama u kojima sam bila su mene momci voleli, ja njih nisam. Onda sam jedno veče razmišljala kako bi izgledao moj brak i zgrozila sam se. Ukoliko se budem udala za nekoga koga ne volim ubiću se...
Imam anksioznost i u početku sam je ignorirala sve dok mi se nije počela svakodnevno uplitat u život. Kad trebam otić do pošte ili prodavnice tresem se, srce lupa, gušim se, dlanovi se znoje. Stalno osjećam strah, počela sam izbjegavat druženja u kafiću s prijateljicama jer mi smetaju ljudi. Već nekoliko puta sam doživila panični napad i onesvjestila se na ulici. Ne znam kako ću živit s tim.
Pre par godina sam imala heliko bakteriju i ne daj Bože nikome takve muke. Ja sam konstantno imala osecaj da ću povraćati, stalno sam izlazila iz busa dok sam išla na posao pa čekala drugi da ne bi slučajno povratila u busu i to je trajalo nekih par meseci dok se nisam izlecila. Posto se jako bojim povraćanja i radije bi ne znam šta da mi se dogodi osim toga, samo sam molila Boga da me to prođe i rekla sam od sada uvek perem ruke, bilo šta da dohvatim sa poda odmah ima da perem ruke, hleb, voće, povrće ako padne na pod ide odmah u kantu za smeće. I sada upravo gledam ženu u vozu koja je ladno izvadila skroz bananu iz kore, jede i drži je prljavim rukama sa kojima je pipala držače pune bakterija i ko zna šta sve nije pipala prljavo. Ok, reći ćete a ko zna koliko je puta taj hleb pao prodavcu na pod ili voće je svejedno prljavo ili ne znam šta, neka je, meni je makar savest čista da neću potencijalno ponovo dobiti heliko bakteriju mojom krivicom.
Prijatelji su nedavno dobili dete i od tada jedina tema za razgovor sa njima je o bebi.
Razumem da su srećni zbog deteta ali stvarno preteruju o tome. I ja sam postao otac pre par godina ali nisam nakog toga smarao ljude i pričao samo o bebi, nabijao im telefon u facu sa hiljadu slika bebe u jednoj istoj pozi, pokazivao milion istih video snimka... Takođe pored tih prijatelja ni ja nisam jedini u društvu koji ima dete, ali niko od nas koji imamo dete ne smaramo ljude, dok je sa ovim prijateljima od dva sata provedenih više od sat i po o beki, beka uradila ovo, jao vidi kako je beka podrignula lepo, jaoo vidi beka stavila čarapicu na ruku... Shvatam da su ushićeni ali ljudi aman zar ne shvatate da smarate pričom samo o bebi.. Inače ovo nije samo moj neki trip, par prijatelja iz društva sa kojima smo skoro svakodnevno u kontaktu dele isto mišljenje, da ljudi ne umeju više ni o čemu da pričaju osim o beki.
Kako nekim ljudima staviti do znanja da malo smaraju sa tim?