Ne mogu više da podnesem kukače iz okruženja. Kad malo zagrebem, shvatim da su to oni koji sve očekuju od drugih a kako ta očekivanja stalno rastu i kako niko ne može da ispuni ono za šta su samo oni odgovorni, nastaju frustracije. Posle kukanja kreće bes na sve koji ne mogu da im reše životne probleme ili kažu kako su oni u svemu u pravu. Svi kukamo i svi smo zbog nečeg frustrirani ali niko nije kanta za smeće. Zaslužuju da ostanetu sami i moj doprinos tome je ispunjen.
Kad sam imala 19 godina povrijedio me dečko od 26. Bila sam mlada, nevina i naivna. Pričao je za sebe da je on prava prilika, dijamant. Navlačio me na sebe s realnim pričama o životu, kako trebam biti zdrava i sretna, da sam prava cura i da se vidi kako mi je stalo do njega. Da bi htio sa mnom puno, ali polako. Upoznali smo se kad je njegova majka preminula od raka nakon dugogodišnje borbe. Srce mi se slamalo zbog osobe koju dobro ni ne poznajem. Doživila sam šok jer sam jako emotivna osoba i to ljeto na moru sam prokrvarila prije vremena i godinama sam se borila sa lošim ciklusom. Ja to ne mogu zaboraviti ni 4 godine kasnije. Bio je prilično obrazovan, zgodan i jednostavno nam je bila dobra energija, a meni je tad trebalo samo da me netko voli. Vidjela sam cijelu budućnost s njim, rodila bih mu 2 djece s obzirom da nije imao braće i rodbine, a onda i majka. Zbog onog što je uslijedilo dalje kroz upoznavanje-htio me samo dobro iskoristiti. Dečki, nemojte ovo raditi, posljedice su trajne!
Mislim da su slikanje za lične dokumente nama na Balkanu (barem kod mene u Bosni) namjerno namjestili da ispadnemo ružniji u poređenju sa ljudima Americi/EU. Mislim na svjetlost, udaljenost od objektiva... Neki dan me policajac, ne vjerujući da sam ja na mojoj vozačkoj izveo iz auta, pretresao ko kriminalca, ispitivao pet minuta sve moguće podatke iz ličnih dokumenata i pride sporedne stvari, ko mi je stari, mama, porodično stablo.
Ne podnosim tvrdoglave ljude. Znam one koji bi poginuli, ugrozili tuđu bezbijednost i tuđe živote samo da istjeraju svoje, čisto da ne bude da nije po njihovom. Kao da imam posla sa razmaženom dječurlijom a ne odraslim ljudima kojima niko nikad nije rekao: NE! Uništavaju i otežavaju živote normalnim ljudima.
Smatram uspehom to što ne ostavljam ružne komentare po netu i ne pratim do detalja nečiji život, a onda to komentarišem s drugima.
Zensko sam i izgledam solidno. Danas u teretani vidim savršenu devojku..zgodna, ima i zadnjicu i grudi koliko treba, lepu dugu kosu, lepo lice bez šminke i zelne oči..pa pomislim kako neki ljudi mogu imati toliko sreće u životu. I nije prvi put da vidim takvu devojku u teretani.
Hvala čoveku koji mi je sinoć na ulazu u park rekao da u parku ima pasa koji napadaju ljude i da budem oprezna. Vratio mi je nadu da dobri ljudi još uvek postoje.
Možda je ovo glupa tema, ali u poslednje vreme se osećam ranjivo i emotivno reagujem na neke stvari. Uskoro ću diplomirati i to mi mnogo znači jer nemam mnogo prijatelja, a ni moja najbolja drugarica ih nema. Pozvala sam je da dođe na moju odbranu, ali rekla je da ne može jer je otišla na odmor na deset dana, u grad koji je udaljen dva sata od našeg.
U dubini duše sam se nadala da će doći makar na par sati. Možda sam sebična, ali osećala sam da mi je to potrebno. Pitam se da li preterujem – možda je diplomski samo formalnost i zašto bi neko prekidao odmor koji je dugo čekao zbog toga? Ali mene je jako zabolelo. Osećam se pomalo usamljeno i tužno.
Da li ja to gledam previše emotivno?
Muškarac sam. Poražavajuća mi je činjenica da su me uvek više cenile i trudile se oko mene, one prema kojima sam se lošije ponašao, od onih do kojih mi je stvarno bilo stalo. Te oko kojih sam se stvarno trudio shvatile su šta su imale tek kada je bilo kasno. Ne znam zašto je to tako, ali debilno je.
Želela bi da je moguće da samo dođem kod komšije i kažem mu da mi radi šta želi. Psihički me izludelo, stalno da ga viđam u donjem vešu i bez majice kad radi. Želim da ga dodirnem celim telom.