Problem o kojem se ne priča, a saznaš ga tek kad te pogodi pa istražuješ - sve više žena danas ima muške hormone, realno zbog načina života i ponašanja, prehrane, svega. Feminizam ih od malih nogu usmjerava da misle kako mogu sve šta i muškarci i da se tako ponašaju. Zbog tih hormonalnih poremećaja i viška testosterona onda ne mogu roditi djecu, imaju PCOS. Žive nezdravo, sve su gojaznije, od muških hormona postaju dlakave i sve ono šta nije ženstveno, na kraju imaju i zdravstvenih problema. Sve ovo sam iskusio iz prve ruke sa djevojkom s kojom živim, sad daje novce i pamet na pretrage i lijekove, poružnila se kilažom, brije brkove i bradu, da me pričam i druge stvari, samo čekam da joj još naraste i ona stvar a u pitanju je žensko u 20im. Dobiće nogu čim nađem normalnu curu, a možda i prije, ova veza postaje nemoguća.
Operisala sam srce i imam užasne bolove, otvarali su mi grudni koš. Nemam snage da stojim i generalno se brzo zamaram. Jednog dana mi bude bolje, bilo je lepo vreme i ja željna sunca i vazduha rešim da izađem ispred zgrade. Odem do prodavnice da kupim sok, i kako stojim na kasi, zamolim da samo spustim sok jer ne mogu da ga nosim. Čovek ispred mene je počeo da galami što sam spustila tu su njegovi proizvodi, da sačekam njega da završe. Likuša iza mene mi kaže da sam razmažena jer ne mogu sok da držim šta se prenemažem. Treći lik počne da me vređa jer nosim masku (moram bar neko vreme). Znači, preselo mi je. Ne znam šta je sa ljudima i zašto daju sebi za pravo da nekoga vređaju a nisu upućeni u nešto.
Kad me neko razočara, može mi dati ne znam šta ali ja svoje mišljenje neću promijeniti. Ni skup poklon mi ne znači ništa, a volim poklone, pa ko ih ne voli.
Ali obična čokoladica od dobre osobe mi znači više nego markirana torba od dvolične k*čke.
Kolega ima porodičnih problema i često mi priča o tome. Ja ga nešto posavetujem ali se trudim da ne zalazim toliko jer imam i ja svojih problema. Međutim on svaki dan sve više želi da razgovara sa mnom, zove me i piše i samo se žali. Nedavno shvatih da je sve izmislio kako bi uspostavio kontakt i izazvao sažaljenje. Muškarac, odrasla osoba sa preko 30 god da se ponaša tako, pri tom zna da sam u dugoj i srećnoj vezi. Smučio mi se.
Imam 31. god. Obožavam da se šminkam, oči, usne ali u životu nisam koristila tečni puder. Možda ranije neki korektor samo. Čak i rumenilo stavim ponekad, ali puder nema šanse. Verujem da bih bila mnogo lepša sa puderom. Ali nema šanse da premažem lice, imam osećaj da koža neće da mi diše, niti da će ikada puder potpuno izaći iz pora, ni da će mi lice biti skroz čisto kada ga skinem. Imam odličnu skin care rutinu i vodim računa o skidanju šminke. Ali eto, ovo je neki čudan osećaj koji imam. Pritom svaki puder se primećuje, svakome se vidi. Apsolutno svakom, koliko god da pogode nijansu. Pogotovo ako neko ima nepravilnosti, puder ih samo istakne, daleko od toga da prekrije.
S početkom mog najdražeg godišnjeg doba su krenuli i ljetnji "motivacijski" citati. Najviše bazirani na tome gdje otići na ljetovanje i takozvanoj estetici godišnjeg odmora. Izgleda svi zaboravljaju da živimo u realnosti gdje ne postoje neograničeni dani godišnjeg odmora, neograničeni budžet koji bi dopustio takav odmor ili uopće odlazak bilo gdje. Većina nas bi vrlo rado provela mjesec dana na nekoj obali mora uz Aperol i stalne promjene bikinija, ali to košta. Forsiranje te estetike po svim društvenim mrežama, kao da je dostupna za 99% populacije je toliko izolirano od stvarnog života da nemam riječi.
Nervira me kod mog dečka što neće da me pita da mu objasnim nešto, a ne snalazi se. Posle se još i naljuti na mene. Zamolila sam ga da mi kupi cigarete. Nisam znala da nije čuo za tu marku što sam tražila, pa sam to brzo izgovorila. Pitala sam je li zapamtio, on kaže da jeste i ode. Vraća se bez cigareta. Kaže nisu imali. Pitam šta je tražio, on prvo izbegavao, pa mi rekao da ga je kasirka bledo pogledala kad je rekao vinslo slir slir, pa je samo otišao. Kad sam mu spomenula da je trebalo samo opet da me pita ili da traži objašnjenje, on se nadurio. Zašto su muškarci ovakvi??
Smuvala sam se sa starijim dečkom samo da bi mi platio letovanje i da odem na more jer ja nemam pare za to i ne kajem se uopšte ni malo. Osudite me slobodno ali ne znate kako je otići na more prvi put tek sa 21 godinu dok sve vaše drugarice idu skoro svake godine. Kompleksi su me pojeli ali nije me briga niti žalim.
Volim te i još uvek patim za tobom. Žao mi je što ne postoji način da te bar u ime onih lepih i srećnih dana pitam kako si. Žao mi je što je od onoliko ljubavi ostalo ništa. Baš ništa. A voleli smo se. Volela sam te, voleo si me, znam. Želim da ti kažem da si jedini muškarac kojeg sam volela, i da je moj život predstava, jedna velika predstava za druge.
Ne volim ljude kojima se vrednost čoveka svede na radnu sposobnost. One koji prvo primete koliko neko radi i koliko je fizički sposoban. Ljude kojima si vredan samo ako si iscrpljen. Sve ljude koje poznajem a takvi su, zapravo su emotivno osakaćeni. Ne umeju da kažu ne i dobri su za sve druge, a loši za svoju porodicu. Većina obaveza spadne na ženu, jer oni nisu kući ,,rade” , dok zapravo traže sebi posao i piju. Ali nije da oni ne staju jer vole da rade. Oni ne staju jer ne smeju. Jer ako stanu, moraće da se pozabave sa tonom problema sa kojima ne umeju da se nose.
Sve im je malo, procenjuju, kritikuju, kinje, sinove i ženu najviše.
Zašto vam toliko očajnički treba potvrda? Da vas neko vidi i da kaže ,,vidi kako je vredan”?