Razumijem da svatko ispoljava tugu na svoj način, ali ovo obraćanje pokojnicima preko društvenih mreža nikad neću razumjeti. Za mene je to bolest.
Mom bratu su ukrali bicikli, ovo je već drugi bicikli koji su mu ukrali? Zašto ljudi to rade? Tuga, mi nismo bogati ljudi.
Uskoro punim 30. Poslednji put sam izistinski bila srećna sa 17.
Prerano sam krenula raditi. Sa 19 odmah. Ne svojom voljom, nego me natjerali moji. Htjeli su odmah da me "šutnu" sa 18, iako sam imala dobre ocjene i perspektive za fakultet. Iskreno, sad nemam vremena ni za šta. Dok moji vršnjaci izlaze, zabavljaju se, ja se ponašam kao baba. Jedva čekam da mi otkucaju sati kako bi išla kući odmoriti. O plaći da ne pričam, bolje da sam sjedila kući. Radim sa ljudima i osjećam se kao da mi je 50. Izgubila sam živce za veze, nemam strpljenja, čak ni za prijatelje i izlaske.
Čak i među najvoljenijima postoji doza zavisti. Volim sestru najviše na svetu, ali me jako zaboli kada vidim koliko ima sreće u svemu, a ja ni u čemu. Ima više nego plaćen posao, dobrog i posvećenog muža, divnu decu i stalno putuju. Dok ja radim za prosečnu platu, nemam dečka godinama i ne mogu naći jednu jedinu normalnu osobu. Sama sam i nemam sa kim da putujem. Nemam nikoga na ovom belom svetu i sve što želim je da nestanem sa lica zemlje. I ne, ovo nije žaljenje što ona sve ima, već što i ja nemam.
Ne dopadaju mi se dečkovi drugovi, a izgleda ni ja njima. U jednom izlasku su me komentarisali kao da sam komad mesa. To sam kasnije saznala i zasmetalo mi je što im dečko nije ništa rekao. Veza nam je lepa i stabilna, oni ne mogu da sastave mesec dana veze, i nekad mi se čini da zato okreću dečka protiv mene. Jedan me je video sa rođakom u gradu i preneo da mu da sam na dejtu. Ne znam zašto se druži sa takvim ljudima...
Bili smo u vezi 2 godine, nikad nisam bio srećniji i mislio sam da možemo zajedno kroz sve. Ostavila me je, rekla je da ne vidi dalju budućnost sa mnom. Razumem to i poštujem njenu odluku. Ono što ne razumem je činjenica da se smuvala sa mojim najboljim drugom 10 dana nakon raskida, a dok je raskidala plakala je i pričala kako me još voli i kako ću joj uvek biti neko poseban...
On je sportista, profesionalac, vrijedan, divan, vjeruje u Boga, uzoran mladić, ma za poželjeti.
Javljao se redovno, pozvao na kafu, diivnooo, a onda jedan dan kaže da bismo mogli ipak u stan. Pitam ga a šta je sa kafom prvo? Kaže pa naravno da ćemo popiti, ali možemo prvo u stan. Ne znam možda dečkić preferira samo domaću sa svog šporeta lično skuvanu 😀😀😀
Palite lažni ljudi ili da napišem neljudi. Džaba vam milion slika pored manastira i glumatanja dobrote i čojstva. Ni č od čovjeka!
Ne volim kad se ljudi potpuno izgube u vezama. Imala sam frendicu koja je cijelo vrijeme tražila dečka, skakala s jednog na drugog, a kad je napokon našla, postala je netko sasvim drugačiji. Uopće nije marila za prijatelje, sve je bilo samo o dečku. Razumijem da u početku veza može biti intenzivna, ali prošlo je više od 12 mjeseci i ona je potpuno zaboravila na sve. Drugi prijatelji su joj također to govorili, a ona bi samo odbijala razgovor, jer se ili boji preuzeti odgovornost ili je toliko zaslijepljena svojom vezom. Kako god, jako nezrelo. Ne mogu shvatiti kako ljudi uspijevaju biti toliko sebični i zaboraviti sve što si godinama radio za njih, bio tu uz njih, samo zbog neke treće osobe. Nadalje, kad se jasno daje do znanja da je vaš odnos krenuo u drugom smjeru, oni ne žele pomaknuti ni prst. Takve osobe su i uvijek će biti dno dna.
Ne mogu da podnesem da supruga nakon porođaja iako je prošlo 8 meseci i dalje nema želju za seksom. Volimo se, slažemo se, lepo funkcionišemo sa bebom kao roditelji, imamo krov nad glavom, dobre poslove. Trudim se oko nje kupujem joj poklone, radim kućne poslove uzmem dete i odem negde da bi imala vreme za sebe. Vodili smo razgovor na tu temu i nema napretka, ne znam šta da radim očajan sam prosto kaže da više nema potrebu da bude intimna sa mnom.