Nemam nikoga da mi kupuje stvari šta ja želim, pa sama sebi kupujem otkako sam sam se zaposlila. Ne govorim kao dijamanti, zlato, auta itd. Roditeljima nije drago kad vide da sam sebi kupila novu torbicu ili ruž npr, ali muka mi je više od npr dobivanja novca ili čarapa za rođendan. Razumijem da neko nema šta da da, ali mi to nije ni bitno. Ako nemaš, znam da nemaš i nema veze. Može i neko pismo kao poklon. Često znam sebi i ružu kupiti, jer mnogo volim cvijeće, a niko neće da mi je kupi. Da napomenem, nije mi ni 25. Nikoga nije briga i ne vode računa da se sjete koja mi je omiljena knjiga, film, šta volim itd., pa ni mami, ocu. Često iznenadim ljude, kupim im jako personalan poklon, a ja dobijem "izvini zaboravila sam" ili gaće od tetke Sene.
Ovo ne važi za rođendane samo.
Dolazit ću vam praznih ruku ili ću "zaboraviti", stoko neopjevana.
Od danas samo na sebe gledam u potpunosti.
Prvi put mi se do sada desilo da sam htela da imam seks sa svojim dečkom ali da moje telo to prosto nije želelo.
Nisam znala kako da odreagujem i uhvatio me je napad panike, zbog kog se totalno zatvorim i ne mogu da pričam. Kada me je dečko pitao zašto ne mogu da se opustim nisam znala šta da mu kažem. A problem je u meni, jer je celo vreme radio stvari koje mi ne prijaju(što mu ja nisam ni rekla niti spominjala), jer me je sramota da pričam o seksu ili da izrazim svoje želje i osećaje tokom seksa. Nakon toga sam se prepala da se dečko ljuti, i napad panike je postao gori. On je pokušao da priča samnom ali ja nisam mogla da progovorim. Nakon toga kad sam se smirila i došla sebi i rekla mu kako sam imala napad panike, on me je samo pitao jel prošao i kada sam rekla da čutao je. Kada sam ga pitala da li je ljut, rekao je ne i zaspao.
Osećam se užasno i kao da ga nije briga za moja osećanja jer se ništa nije desilo.
Ne znam šta da radim, osećam se izgubljeno.
Moj brat se oženio pre petnaest godina. Žena mu je prilično razmažena i čudna, kao i njena porodica. Dešavaju im se loše i čudne stvari. Puni su negativne energije koju teško kriju lažnom ljubaznošću. Njeno ružno ponašanje brat toleriše godinama, moji roditelji trpe, ja hoću da izludim, jer vidim kakva je žena smotala mog naivnog brata. Pohlepna, bezosećajna, ljubomorna... I deca kopiraju njeno ponašanje i plaše je se. Pod pritiskom moram da komuniciram s njom, a ona tada histeriše, galami, kontrira. Laž je njena svakodnevnica! Jednog dana neko joj super, drugi dan joj najgori. Samo želim da pobegnem iz ovoga, to je moj horor godinama.
Dečku s kojim sam dve godine, sam rekla da mi je zasmetalo i da mislim da nije okej što mi nije odma rekao da je bivšoj koleginici poslao zahtev i poruku, s čim se on nije složio, nego sam čula za to tipa nedelju dana posle toga, kad mi je rekao kako mu još nije odgovorila... Isto tako je jednom prilikom otišao da se vidi s nekom poznanicom koju je upoznao u prodavnici i imali su nekih zajedničkih tema i interesovanja, bez da je mene pitao da li je meni to okej i uopšte mi nije ranije ni spomenuo da su se dogovorili da se vide nego mi je rekao bukvalno taj dan kad je trebao da se nađe s njom, a u tom momentu nismo bili u istom gradu.. Zanima me vaše mišljenje o tome? Pretpostavljam da će većina reći da me vara, ali evo nadam se da će se naći neko ko ima neko drugačije mišljenje..
Umoran sam od ljudi i drugarstva. Do sada sam imao mnogo loša drugarstva i umoran sam od ljudskih odnosa, ja stvarno ne znam kako sam naišao da mi par drugova budu kompleksaši sa lošim ličnostima bez morala. Nadam se da ću uskoro moći da prekinem sva ta loša drugarstva koja me ne ispunjavaju jer ja više ne želim da se družim sa tim likovima. Ja hoću da nađem kasvetne i moralne i dobre ljude sa kojim bi mogao da gajim normalan ljudski odnos. A ne da se stalno mislim da li se ovaj pravi da mi je drugar i da li me potajno mrzi. Nadam se da ću uskoro moći da prekinem ta nekoliko drugarstva što su mi ostala i da ću moći da idem napred ka boljem životu.
Sad me mnogo boli ali nije mi žao i ne kajem se. Ne kajem se što sam bila iskrena i ranjiva, njemu možda naporna ili dosadna. Prema njemu sam gajila jako lijepa osjećanja. A on mi je izazivao mnogo i ružnih. Kao mlađa sam uvijek bila zatvorena i plašila se da se otvaram ili priznajem da mi se neko sviđa. Toliko sam željela to i uradila sam. Samo sa pogrešnom osobom. To baš boli.
Razmišljam malo o muško-ženskim odnosima danas. Sa mnom u uredu radi mlada kolegica koja je nevjerojatno dobra, draga, pouzdana, pristojna, duhovita, u konačnici i lijepa. U više navrata je pokazala da je ljudina. Ma sedmica na lotu. Ali malo povučena dok se ne opusti. I momka ni za lijeka. Razmišljam u što gledaju ove generacije. Nismo ni mi bili mudraci u tim godinama, niti smo nešto puno birali, završili s prvom koja bi nas htjela. Ali barem smo prilazili, trudili smo se. Ne znam je li do toga što je sve na instant i nitko se više ne želi potruditi oko djevojke. Ili su svima isprani mozgovi onim isfiltriranim curama po internetu, pa su slijepi na "obične" djevojke. Ali baš tužno i nevjerojatno. I onda poslije, žene su ovakve i onakve. Pa takve ste birali.
Prije 2 godine sam se dopisivao s jednom curom iz drugog grada, sasvim slučajno je upoznao preko društvenih mreža što nikad nisam radio do tad... i kliknuli smo neobjašnjivo istog momenta. Prvo veče sam i uzeo broj i odmah je nazvao i pričali smo do 5 ujutru.. i tako narednih 5 dana. Rekla mi je ubrzo da je u vezi 7 godina ali da nije srećna s tim momkom, npr. nikad nije upoznala njegovo društvo a ona njemu apsolutno sve govori, itd... Ja sam je ubjeđivao da neću da se miješam, ali da bi sa mnom imala sve što treba da ima. To je trajalo mjesec dana, dok nisam došao nekim poslom u grad i dogovorimo da se vidimo. To je bio mi najbolji izlazak u životu, bez fizičkih kontakata, ali su bile varnice na sve strane. Ipak sam rekao da odluči, ili sa mnom da nastavi dalje, ili da se više nikad ne čujemo. Bilo joj je teško, ali se odlučila za drugu opciju. Plakao sam to veče kao dijete, proklinjao što nisam radije gledao Jokića kako uzima titulu. Pitam se nekad šta je bilo s njom na kraju..
Tokom tjedna dogovorim se s dečkom da za vikend idemo na kavu kad dođe vikend on uvjek nešto izmisli samo da ne ide, i tako prolaze mjeseci, ne znam zašto sam uopće sa njim?
Volim ga...a on se promijenio, nema više onog žara s početka svega. Ne bih znala reći kako se osjećam a srce mi se cijepa i raspadam se iznutra.