Ja sam skeptična osoba i mrzim ljude koji se hvale kako je njihova veza savršena. Imam vezu u kojoj se osjećam predivno u kojoj sam ja prvi put sretna i ,,normalna’’. Ne prvodim dane plačući jer mi ne odgovara na poruke ili zato što se svađamo već jer mi fali ili zato što je dobar prema meni pa samo zaplačem od suza radosnica. Uprkos svim tim dobrim stvarim bilo je i onih lošiji, zajedno smo godinu dana a pričali smo i prije toga dosta. Baš zbog toga ne volim čut da je nečija veza savršena zato što mora bit nesavršenosti da bih postala sa vremenom ,,savršena’’. Svaka svađa je novi početak jer svako od vas bi od te svađe trebao naučiti ponešto i primjeniti dalje u životu. Zato nemojte slušat ljude što pričaju i slušajte sebe. Da sam slušala druge moji dečko meni ni ne bi bio dečko jer je na početku griješio u nekim stvarima (nije me varao) pa zatim ja (5/6 mj veze) ali kako je vrijeme odmicalo sve je postalo bolje ali može biti još bolje. Zato poslušajte sebe ne druge. Jedini savjet od mene!
Plaši me činjenica da sam nesvesno počela mnogo da lažem, u pitanju su neke sitnice, delimično dodam nešto u priču što nije bilo baš skroz tako u trenutku dok govorim ne razmišljajući da to kažem uopšte. Brzam dok pričam, ubacujem poštapalice. Nisam pre bila ovakva i ne znam šta mi je. Da li mi je život generalno dosadan pa podsvesno ovo radim, ne znam, al moram pod hitno da se menjam i ovo je veliki problem.
Imam potrebu da ovde napišem svoju muku. Imam momka zajedno smo 5 godina, ja imam 22 od 25 oboje radimo u istoj firmi na istim pozicijama. Kući imamo dve mačke živimo okej stanujemo privatno nemamo neke vau plate ja vanredno završavam školu i nisam kući maltene radim dva posla (drugi je u bolnici stažiram) sve je to okej. Volimo se ali ljudi moji kolko se ja nesrećno osećam pored njega bukvalno se desi da jednom spavamo u mesec dana sve je nekako monotono bez strasti kao da smo brat i sestra a ne momak i devojka ja ne znam kad je ova veza počela da propada ali propada i to me jako boli. A on ne vidi problem njemu je sve okej jednom sam probala da raskinem i on je bio u fazonu pa što šta nije u redu bukvalno smo navika volimo se kao prijatelji strasti nema a da čovek pita njega on bi reko da mu je sve super molim vas pomagajte ja ne znam šta je rešenje iz ove situacije?
Trudna sam 7 mesec. Na bolovanju poslednja 2. Međutim ljudi oko mene su se razbežali, sestre, kuma, najbolja drugarica, jednostavno se ne javljaju niti se viđamo maltene uopšte. Nisam smaračica, trudnoća me nije promenila, izlazim kao i ranije na piće, u šetnju, na kartanje, gledanje filmova, otputujem vikendom van grada, i sl, sve što sam inače radila pre trudnoće, ne pričam konstantno i trudnoći i bebi, ali nikoga nema oko mene. Nismo klinci, tu smo oko 30, i nije da sad oni izlaze bez mene, prosto nema nigde nikoga, kao da se svako sakrio u svoja 4 zida i ne oglašava se.
Umirem za momkom koji je niži od mene pet centimetara, možda i manje. Meni ne bi stvaralo problem da budem sa njim (bar mislima), ali za njega nisam sigurna. Nisam nikoga upoznala ko je toliko sličan i isti kao ja. Ne znam šta ću. Predobar je, oduševljava me. U fazi smo muvanja a ja sam zaljubljena kao ni u jednog momka pre.
Toliko sam zauzeta i da nemam vremena ni za sebe da kad i stavim to rublje prati i da se nakon kaj ga operem stavim na sušilicu toliko sam busy u životu da ne stignem pobrat rublje s te sušilice nego mi ta sušilica služi kao još jedan ormar, samo ujutro uzmem sa sušilice šta trebam od gaća, potkošulje, čarapa dok zapravo ne ispraznim sušilicu sama i opet sve ispočetka, koma.. nisam lijena nego previše radim pa ahhh bože moj ovog života, ne stignem ni kihnut samo radi i radi.
Ako je verovati instagramu, izgleda da se svaka udala osim mene. A i koje nisu, barem su verene. Ja sam s dečkom već par godina, lepo nam je, ali prstena nigde. Ni ne živimo zajedno. Imamo skoro 30. Problem je što smo u dva različita grada, pa bi jedno moralo da da otkaz i nađe posao u drugom gradu da bi se nešto promenilo. Međutim, sve moje drugarice su nekako brže sve to obavile u odnosu na mene. Sve su bile dosta kraće u vezi nego ja, tipa u roku od 7-8 meseci se i verili i počeli da žive zajedno i počeli da planiraju svadbu, neke su i zatrudnele, iako ni oni nisu imali idealne okolnosti. Stvarno mnogo volim svog dečka, ali previše stagniramo i bojim se da će mi život proći u čekanju da se nešto promeni.
Pišem poeziju i želim je objaviti. Odvojio sam 50 meni najboljih pjesama koje sam napisao. Oni koji su pročitali neke pjesme imali su većinom pozitivne reakcije. Nemam nikakav Instragam ili Facebook profil sa svojom poezijom i znam da je to jedan od načina za probijanje (razlog je moje negativno mišljenje o Instagramu i Facebooku). Najbolje sam pjesme napisao kada sam imao inspiraciju, taj osjećaj je jako teško opisati i traje sve dok ne završiš ispisivanje stihova. Čitao sam neke moderne hrvatske pjesnike i većina mi se nije sviđala zato što nisam mogao nikako razumjeti ili su imali previše fraza koje ništa ne znače.
Najdraži pjesnik mi je Sergej Jesenjin. Sa ovog govornog područja super su mi Mika Antić, Tin Ujević, Arsen Dedić. Nadam se da ću objaviti svoju poeziju kroz godinu, dvije.
Nedavno sam ostao bez posla i moram da počnem da jurim oglase i konkurišem za nešto novo, ali me jako čini anksioznim sve to. Sama pomisao na gledanje oglasa, one besmislene zahteve, slanje CV-a, pa folirantske razgovore i izlizane fraze, me jako obeshrabruje da počnem da tražim novi posao, ali sa druge strane, svestan sam da što pre moram da se snađem i da ne mogu ceo život da živim od ušteđevine koju trenutno imam.
Nemam nikoga da mi kupuje stvari šta ja želim, pa sama sebi kupujem otkako sam sam se zaposlila. Ne govorim kao dijamanti, zlato, auta itd. Roditeljima nije drago kad vide da sam sebi kupila novu torbicu ili ruž npr, ali muka mi je više od npr dobivanja novca ili čarapa za rođendan. Razumijem da neko nema šta da da, ali mi to nije ni bitno. Ako nemaš, znam da nemaš i nema veze. Može i neko pismo kao poklon. Često znam sebi i ružu kupiti, jer mnogo volim cvijeće, a niko neće da mi je kupi. Da napomenem, nije mi ni 25. Nikoga nije briga i ne vode računa da se sjete koja mi je omiljena knjiga, film, šta volim itd., pa ni mami, ocu. Često iznenadim ljude, kupim im jako personalan poklon, a ja dobijem "izvini zaboravila sam" ili gaće od tetke Sene.
Ovo ne važi za rođendane samo.
Dolazit ću vam praznih ruku ili ću "zaboraviti", stoko neopjevana.
Od danas samo na sebe gledam u potpunosti.