Verila se. Bukvalno je sve gotovo. Otkad sam čuo, slabo jedem, slabo izlazim, generalno ne funkcionišem, ništa nema smisla. Bio sam ubijedjen da će nas život spojiti, da ćemo se samo ohladiti od svađe i onda opet pronaći jedno drugo. Ja sam kriv, ja sam odustao prvi jer sam bio ponosan, nisam mogao da pogazim neke glupe stavove i evo me, patim kao nikad u životu. Kunem se, da nisam bio ponosan, oženio bih je do sad. Ovako, ne znam kako ću živjeti sa činjenicom da više nije moja i da moj dom nikada neće biti naš dom.
Toliko mi je teško u duši, nemam kome da kažem. Prošlo je šest godina, još uvek nisam dobila ni pitanje a ni prsten. Radim kao konj, verna kao pas, sa svim teretom životnim sam ga prihvatila i rešila mu sve proleme, odrekla sam se mnogih stvari, postajem da budem umorna, a vreme mi prolazi. Da li više ima smisla biti dobra, poštena žena u ovom vremenu. Ne možeš se osloniti više na muškarca, ako li je to više uopšte.
Upoznala sam 8 godina starijeg dečka iz Bg, viđali smo se, pisao mi je non stop, uvek bio dostupan. Sve to je trajalo oko mesec i nešto. Bio je toliko divan da čak nisam imala potrebu ni instagram da mu tražim. Odjednom je prestao da mi piše, nestao. Posle tri meseca ga se setim i jedva nađem na instagramu, vidim oženjen i dvoje dece. Na slikama sa ženom pršti od ljubavi u opisu. Da li da joj kažem istinu? Obe smo prevarene (pritom on je debeo i fizički 0, ali jako šarmantan). Obe smo mis za njega.
Uopšte ne žalim one osobe koje izađu povređene iz veze, a onda zavlače narednog partnera. To što je neko VAS povredio, ne znači da treba da kažnjavate nekoga ko nije ništa kriv, samo da bi lečili svoje komplekse i frustracije. Ježim se kad čujem da je neko ušao u novu vezu samo kako bi preboleo, da bi pokušao, da bi ovo, da bi ono. Fuj, to nije nikakav izgovor i presmešno je. Treba skupiti mu*a i preboleti, pa onda krenuti dalje. Takvim osobama treba skinuti kapu, to su legende. Najlakše je sprdati se sa nečijim emocijama. Nikada u životu neću imati razumevanje za takve i spadaju mi u jednu od najgorih vrsta ljudi. Očekujem glupe komentare i izgovore, ali zabole me, laprdajte do sutra. Pozdrav normalnim i razumnim osobama na ovom sajtu, koji realno komentarišu. 💪
Bila sam zakleti protivnik da ikada išta imam sa bivšim momcima mojih drugarica. Dok nisam slučajno videla momka od moje drugarice golog. Nisam prestajala da mislim o njemu. I čini mi se da sam malo manipulisala njom da ga ostavi. I dočekala. On šokiran, a ja nezasita.
Ne znam zasto ljudi lazu koliko dugo su sa nekim u vezi? To je toliko nebitna informacija da nema poente to lagati. Stvarno ne razumem.
Upoznala sam muškarca koji misli da su žene koje imaju malo veće stidne usne, odnosno da je razlog tome njihova promiskuitetnost (da se lepo izrazim za razliku od njega). Kaže postoje one koje su takve fabrički i one koje su se puno… pa im se rastegla. Čovjek ima 30 godina.
Trebalo bi da budem srećan, a ja sam to nekada bio, kada sam momak bio i sam i bez devojke a kamo li bez žene i dece, blizance koje čekam sa sadašnjom suprugom. Sloboda, bezbrižnost, šta znam mislim da je bilo sve ranije lepše, 24h mi je sećanje na te dane u glavi.
Danas je 18 dana od kako nisam zapalila cigaru. Nakon 30tak godina pušenja 10-15 cigara na dan odlučim da ne mogu više voditi borbu sa okolinom i stalno tražiti pogodno vrijeme i mjesto da zapalim. Živim u zemlji gdje je pušenje zabranjeno na javnim mjestima i gdje na pušače gledaju kao na kriminalce. Pišem ovo jer me hvata kriza i bojim se da ću pokleknuti i zapaliti pa kud puklo.. S druge strane 18 dana nije malo.