Danas sam se šetala gradom, i poželjela sam se vratit kući busom, kako sam se približavala bus stanici, vidila sam svog oca koji je invalid, i bolestan s jedva preživljenim moždanim, kako mu tete pomažu da sjedne na klupu. Sramila sam se, i nisam htjela da me neko vidi s njim, otišla sam kući pješke.
Neverovatno je kako se za god dana sve može izmeniti. Pre god dana nisam mogla dugo da nađem posao, dečka, društvo. Bila sam očajna, često sam pomišljala i na najgore. Pre 6 meseci se zaposlim, sa nekom prosečnom platom. Šefica je pomalo bila nefer ali ok ćutala sam i vredno radila. Sada imam mnogo bolju ponudu, sa duplo većom platom. Zbog toga sam dala otkaz, a šefica me moli da ostanem i nudi povećanje plate. Nisam prihvatila, idem dalje, nadam se da Bog uz mene jer niko drugi nikad nije bio.
Toliko sam zauzeta i da nemam vremena ni za sebe da kad i stavim to rublje prati i da se nakon kaj ga operem stavim na sušilicu toliko sam busy u životu da ne stignem pobrat rublje s te sušilice nego mi ta sušilica služi kao još jedan ormar, samo ujutro uzmem sa sušilice šta trebam od gaća, potkošulje, čarapa dok zapravo ne ispraznim sušilicu sama i opet sve ispočetka, koma.. nisam lijena nego previše radim pa ahhh bože moj ovog života, ne stignem ni kihnut samo radi i radi.
Istina je da trenutno nisam u vezi jer imam visoke standarde za partnera, ali isto tako imam i visoke standarde za samu sebe, kojih se držim, konstantno se unapređujem i trudim da budem najbolja moguća verzija sebe. Ako ja mogu da budem dobra osoba, obrazovana, uredna, vodim zdrav život, vodim računa o svom izgledu maksimalno - zašto bih spustila standarde i prihvatila nešto manje od partnera? Ne tražim ništa što ne bih mogla sama da uzvratim.
Ako je verovati instagramu, izgleda da se svaka udala osim mene. A i koje nisu, barem su verene. Ja sam s dečkom već par godina, lepo nam je, ali prstena nigde. Ni ne živimo zajedno. Imamo skoro 30. Problem je što smo u dva različita grada, pa bi jedno moralo da da otkaz i nađe posao u drugom gradu da bi se nešto promenilo. Međutim, sve moje drugarice su nekako brže sve to obavile u odnosu na mene. Sve su bile dosta kraće u vezi nego ja, tipa u roku od 7-8 meseci se i verili i počeli da žive zajedno i počeli da planiraju svadbu, neke su i zatrudnele, iako ni oni nisu imali idealne okolnosti. Stvarno mnogo volim svog dečka, ali previše stagniramo i bojim se da će mi život proći u čekanju da se nešto promeni.
Pišem poeziju i želim je objaviti. Odvojio sam 50 meni najboljih pjesama koje sam napisao. Oni koji su pročitali neke pjesme imali su većinom pozitivne reakcije. Nemam nikakav Instragam ili Facebook profil sa svojom poezijom i znam da je to jedan od načina za probijanje (razlog je moje negativno mišljenje o Instagramu i Facebooku). Najbolje sam pjesme napisao kada sam imao inspiraciju, taj osjećaj je jako teško opisati i traje sve dok ne završiš ispisivanje stihova. Čitao sam neke moderne hrvatske pjesnike i većina mi se nije sviđala zato što nisam mogao nikako razumjeti ili su imali previše fraza koje ništa ne znače.
Najdraži pjesnik mi je Sergej Jesenjin. Sa ovog govornog područja super su mi Mika Antić, Tin Ujević, Arsen Dedić. Nadam se da ću objaviti svoju poeziju kroz godinu, dvije.
Nedavno sam ostao bez posla i moram da počnem da jurim oglase i konkurišem za nešto novo, ali me jako čini anksioznim sve to. Sama pomisao na gledanje oglasa, one besmislene zahteve, slanje CV-a, pa folirantske razgovore i izlizane fraze, me jako obeshrabruje da počnem da tražim novi posao, ali sa druge strane, svestan sam da što pre moram da se snađem i da ne mogu ceo život da živim od ušteđevine koju trenutno imam.
Nemam nikoga da mi kupuje stvari šta ja želim, pa sama sebi kupujem otkako sam sam se zaposlila. Ne govorim kao dijamanti, zlato, auta itd. Roditeljima nije drago kad vide da sam sebi kupila novu torbicu ili ruž npr, ali muka mi je više od npr dobivanja novca ili čarapa za rođendan. Razumijem da neko nema šta da da, ali mi to nije ni bitno. Ako nemaš, znam da nemaš i nema veze. Može i neko pismo kao poklon. Često znam sebi i ružu kupiti, jer mnogo volim cvijeće, a niko neće da mi je kupi. Da napomenem, nije mi ni 25. Nikoga nije briga i ne vode računa da se sjete koja mi je omiljena knjiga, film, šta volim itd., pa ni mami, ocu. Često iznenadim ljude, kupim im jako personalan poklon, a ja dobijem "izvini zaboravila sam" ili gaće od tetke Sene.
Ovo ne važi za rođendane samo.
Dolazit ću vam praznih ruku ili ću "zaboraviti", stoko neopjevana.
Od danas samo na sebe gledam u potpunosti.
Od kada sam ustanovio pravilo da izlazim samo sa raspuštenicama sa decom, svanulo mi je u životu. Te žene su normalne, posvećene deci, a od mene žele samo malo provoda i dobar učinak u krevetu. Ne smaraju me, ne pitaju kad ćemo pred matičara, ne zvocaju... Milina!
Prvi put mi se do sada desilo da sam htela da imam seks sa svojim dečkom ali da moje telo to prosto nije želelo.
Nisam znala kako da odreagujem i uhvatio me je napad panike, zbog kog se totalno zatvorim i ne mogu da pričam. Kada me je dečko pitao zašto ne mogu da se opustim nisam znala šta da mu kažem. A problem je u meni, jer je celo vreme radio stvari koje mi ne prijaju(što mu ja nisam ni rekla niti spominjala), jer me je sramota da pričam o seksu ili da izrazim svoje želje i osećaje tokom seksa. Nakon toga sam se prepala da se dečko ljuti, i napad panike je postao gori. On je pokušao da priča samnom ali ja nisam mogla da progovorim. Nakon toga kad sam se smirila i došla sebi i rekla mu kako sam imala napad panike, on me je samo pitao jel prošao i kada sam rekla da čutao je. Kada sam ga pitala da li je ljut, rekao je ne i zaspao.
Osećam se užasno i kao da ga nije briga za moja osećanja jer se ništa nije desilo.
Ne znam šta da radim, osećam se izgubljeno.