Ne imati neku baš dobru prijateljicu boli jednako, ako ne i više, nego ne imati dečka/srodnu dušu. Voljela bih imati nekoga kome sam ja najbolja prijateljica i kome je stalo do mene, ali svima je uvijek netko drugi prioritet.
U oktobru prošle godine preminuo mi je otac. To sam veoma teško podneo, pre svega zbog gubitka tako važne osobe a potom i zbog toga što su sve obaveze spale na mene koji sam na master studijama i nemam stalni posao (i ne uspevam da ga nađem). U početku sam nekako uspevao da se nosim sa celom situacijom i brinem o kući i pišem rad, najviše zahvaljujući dugogodišnjoj devojci koja mi je bila jedini oslonac i svetlo na kraju tunela. Nepunih pet meseci kasnije ostavila me je iznenada, zbog toga što ne vidi budućnost sa mnom dok ja budućnost ne vidim bez nje. I evo, prošla su skoro dva meseca u kojima nisam mogao da uradim ništa osim najnužnijih obaveza, i to sa velikom mukom. Ukratko, gubitak dve važne osobe za kratko vreme potpuno me je slomio.
Jednu prijateljicu u društvu vara momak. Netko ga je vidio sa drugom curom kako se ljube, ima sliku kao dokaz, a ona i dalje misli da je to fotošop i da je ta osoba samo ljubomorna...
Otac je svesno propustio moje detinjstvo i odrastanje samo zato što sam žensko. Nikada nije bio kući, stalno po kafanama i s društvom. Niti me hranio niti oblačio, ništa. Sada kad ja imam sina, on bi sve to da nadoknadi s njim. Omalovažava sve što radim, pred detetom psuje, uči i njega jer po njemu tako se postaje muškarac, mužu se isto podsmeva jer mi ne znamo da vaspitavamo svoje dete, deda će njega da vaspitava, a ništa od svog života nije uradio. Muž ne želi ništa da mu kaže zbog mene, a vidim i sama da mu malo fali da mu zabrani pristup, a o tome i ja razmišljam. Koliko god mu ja stavljala do znanja da dete ima roditelje i da je on svoju šansu kao roditelj propustio, njemu to ne dopire do mozga i već vidim da bi od mog deteta napravio propalitet jer je njemu boljka što nije imao mušku decu. Ja sam bez oca faktički rasla i preživala, preziveće i moje dete bez dede.
Kako godine prolaze sve više razmišljam o jednom dečaku, sad muškarcu kojeg sam upoznala kao dete bukvalno. Upoznali smo se na nekoj svadbi, došao je do mog stola i pitao me za ples (Sa mojih 28 god prva i jedina takva situacija) al preslatko. Kasnije me je pozvao da idemo prošetamo, sela sam na neku stepenicu a on mi dao svoj duks ili nešto već da sednem na to da ne isprljam haljinicu. Ljudi moji kakav je to džentlmen bio, deca smo bili hej, pre puberteta još. Pitao me da li sam se već poljubila nekad hah a ja mala i zbunjena slagala da jesam. Kasnije me pitao da li želim da me on poljubi, ja rekla ne (jedno od većih životnih kajanja lol) al bilo me je sramota, muški je to podneo haha. Ne sećam se mnogo detalja, čak ni njegovog imena ali jako često se setim njega i toliko godina kasnije, pitam se u kakvog je muškarca izrastao, jer od svih pokušaja flert, dejtova, momaka, veza itd. taj mali dečak je ostavio najveći utisak i najveće oduševljenje. Dete je bio a takav šmeker, džentlmen...
Mnogo mi je drago zbog jedne drugarice Milene. Ona je bila tako siromašna i niko nije hteo sa njom da se druži. Nisam je ismejavala, nisam je izdvajala, ali ona nije želela neki jači drugarski odnos, stidela se možda. Samo ćao-ćao, imaš li olovku, imam. Nosila staro, bledo, često bila neokupana. Oca nije imala, o njoj su brinule baba i majka. Leti kad smo mi išle na more, ona sa majkom i babom brala maline ili pečurke. Nakon srednje otišla je na more da radi i procvetala bukvalno, prolepšala se. Sretali smo je na njenim radnim mestima (kafei, picerije), uvek je bila ljubazna. Upozna ona nekog bogatog dasu i sada sa njim ima dete i živi u lepoj kući, izgleda ko boginja. Nije ovo telenovela, život piše romane, svetlo na kraju tunela postoji!
Ne znam da li sam bolesna ili perverzna ali kad sam u gradu sa dečkom zamišljam kako gleda druge devojke i razmišlja najprljavije šta bi im on radio. Volela bi da mi može tako pričati i komentarisati neku devojku i šta bi joj radio a onda kad dođemo kući da meni uradi sve to.
Postoji jedna devojka koju poznajem ceo život. Uvek sam se ja njoj sviđao a u poslednje vreme mi to sve više i više daje do znanja. Viđamo se povremeno i imamo zajedničko društvo koje želi da nas spoji, ali ja sam totalno hladan iz razloga što dobro poznajem tu osobu i ne sviđa mi se njeno ponašanje i neke stvari ali ono baš... Ne želim da uđem u nešto ozbiljno pa da posle zažalim zbog toga, u isto vreme mi se sviđa a i odbija me zbog toga, ne znam šta je najispravnije zaista. Možda je povređujem odbijanjem i na neki način lošim ponašanjem ali ja vidim neke svoje razloge u tome... Ne želim da se prepustim pogrešnoj osobi.
Ne znam više u čemu je problem. Izgledam normalno, radim, imam prijatelje i ponekad hobi. Ne izlazim previše često, možda dvaput, triput mesečno. Ne oblačim se provokativno, ne flertujem niti znam to da radim. Opet, nisam ni nesigurna u sebe i imam zdravo samopouzdanje. I opet iz nekog razloga nalećem samo na muškarce koji su bolesno ljubomorni. Jednom sam se dopisivala sa momkom oko nedelju dana, nismo se ni sreli i spomenem da idem uskoro na poslovni put. I on meni kaže šta ću ja tamo, na poslovni put svi idu da se švalerišu, bolje bi mi bilo da prepustim taj put nekom drugom. Znači nismo se ni upoznali a već ljubomoriše, kakav li je tek u vezi? Drugi mi nakon mesec dana veze predloži da dam otkaz jer mu se ne sviđaju moje kolege. I ovo su samo neki od primera a bukvalno sam se svega nagledala i naslušala. Ostavim takve likove odmah ali mi prosto i dalje nije jasno zašto se ti ljubomorci lepe za mene?
Nikad ne bih kupila stan sa krovnim prozorima. Meni je to bezveze, niti vidiš šta niti (osim noćnog neba, jedino to je plus) otvoriti prozor kad pada kiša ili snijeg, ne daj Bože jači led. I ako je izolacija loša, onda su to paklene vrućine ljeti, zimi hladno, još ako nema klime.. I procure ti prozori kad tad. Bezveze.