Danas sam se setila kako mi nije bilo teško da ustanem u 4, napravim palačinke i odnesem ih tadašnjem dečku na posao, jer je radio od 6. A kod njega u kancelariji bivša devojka. Kako sam se tad osećala jadno. Prošlo je 2 godine od toga i dalje me to poniženje boli.
Osećam se užasno. Nasamario me lik, slagao da je singl. Prekinula sam čim sam saznala da je oženjen, srećom veza je bila kratka (žive u odvojenim gradovima). Kako sebi da oprostim što sam bila glupa i nisam videla znake? Kako okajati greh?
Ne znam zbog čega pojedine žene i muškarci(90% žene) misle da je njima neko dužan da ustaje u autobusu zbog dece, trudnoće itd. Odmah da se ogradim, ja uvek ustanem i ustaću svakome, ALI (uopšteno), niko nije dužan da to radi ako neće. Sad iz kog razloga neko ne želi, to je njegova stvar. Da li je do nekulture ili nečeg drugog, pitanje je. Ne volim ni one licemerne osobe što te streljaju pogledom ako ne želiš da ustupiš mesto, a što je najjače, ne žele ni oni. Pa gde je tu logika? Ako želiš da ustaneš, ustaj, šta napadaš druge za ono što ti sam nećeš da uradiš?! Mislim, ajde realno sad kažite.
Ovo ću napisati ovdje jer ni sa kim ne mogu da pričam o ovome. Doktorica sam, specijalizirala sam nedavno ginekologiju sa 32 godine, doktor nauka sam, jako sam uspješna u svom poslu, ali... Nikada nisam uspjela da položim vozački. Izlazila sam više puta, uzimala brdo dodatnih časova, ali nikad nisam uspjela položiti, duduk sam za to a i strah me je greške. Osjećam se manje vrijedno zbog toga, kao najveći debil, i krivo mi je što mi baš to ne ide, da mi barem nešto drugo ne ide od ruke. To me jako opterećuje a ni sa kim ne mogu to da podijelim.
Završila sam fakultet nedavno (24) i radim kao prosvetni radnik u jednoj školi, na određeno, naravno. Dugogodišnji momak nije završio fakultet (29). Srednju stručnu školu ima. Radi na građevini. Plata u školi nije neka kao ni njegova na građevini. Sve skupa možda oko 160k mesečno. Ne živimo zajedno. Svako troši svoj novac... Ponekad možemo pored stanarine i troškova i ponešto da uštedimo, ali kasnije odemo na neki odmor i to se tu potroši. Mladi smo, volela bih da možemo i više da putujemo. Iskrena je ljubav. Volimo se. Sve je ostalo u redu. Volela bih, a i on bi voleo da imamo svoj krov nad glavom, da ne živimo i zavisimo od naših kasnije. Iako i on i ja imamo porodične kuće, gde imamo spratove istih. Ne želimo to. Ne želimo da stanujemo doživotno, takođe. Kako izbalansirati i putovanje i uštedu novca? Kako doći do većeg novca? Neki dodatni posao, ali koji? Ako neko ima predlog ili savet, neka piše...
Važim za lepu i zgodnu devojku i dala sam šansu momku koji, da budem fina, nije imao sreće što se tiče fizičkog izgleda. On se tokom cele naše veze ponašao prema meni kao da sam ja neki odvratni goblin koji ga ne zaslužuje, dok ja njemu nikada nijednu ružnu reč nisam uputila. Negativno je komentarisao sve što je mogao u vezi mog fizičkog izgleda, nalazio mi besmislene mane, u smislu “jao fuj, vide ti se strije na butini”. Čak je U TOKU seksa jednom rekao da imam premale grudi za njegov ukus i onda se čudio zašto mi je neprijatno. Bilo je tu još milion primera. Tek kad smo raskinuli (što se brzo desilo, hvala bogu) sam se opametila i shvatila da je on samo duboko nesiguran i bezobrazan. Međutim, toliko mi je poljuljao samopouzdanje da je i dan danas imam ozbiljne probleme oko toga 😕
Mnogo me nerviraju ljudi kojima kad potražiš pomoć u vidu da li neko poznaje nekog majstora ili da li znaju gde ima da se kupi nešto, kažu da nemaju ili ne znaju, a kad uradim i rešim to za šta sam ih pitala, odgovore mi sa: ee imala si tu i tu jeftinije, jaooo što mi nisi rekla imam ja super majstora, ili...uh, to je skupo, imala si mnogo jeftinije i bolje. Ali sve onim ponožavajućim tonom.
Najjače mi je kada psihoterapeut deli gde putuje, pokazuje da ima skupe stvari itd. i onda se usudi reći da treba skupo platiti terapiju. Tačno se vidi da mu je bitan novac, materijalne stvari i da se pokazuje. Umesto da to objavljuje na privatnom profilu kak većina psihoterapeuta, a ovaj drugi ostavi za posao. Užas! Ne znam kako ima pacijente uopšte.
Zašto djeca tako prebrzo odrastu? Tako me tuga ponekad ulovi. Voljela bih vrijeme usporiti.
Tako sam uživala sa svojom obitelji.. toliko lijepih uspomena smo ostvarili. Prebrzo sve to prođe. Uživajte sa svojom djecom!
Imala sam 14,15 godina i zaboleo me je zub (gornja jedinica). Otišla sam kod zubara i zubarka koja je tada radila mi je rekla da mora da mi izvadi živac, i da je navodno “mrtav zub”. Tresla sam se od bolova bukvalno, nisam znala ni šta znači vađenje živca. Svako normalan očekuje da mu se da anestezija tokom vađenja živca ali ne, ja je nisam dobila, i vađen mi je živac bez anestezije, gde sam se onesvestila od bola na onoj stolici i mogu da kažem da mi posle tog bola odlazak kod normalnog zubara nije predstavljao nikakav problem. I zanima me da mi neki zubar kaže, pa da li je normalno vaditi živac bez anestezije? Sećanje na taj boli mi se nikad neće obrisati. Ne daj Bože nikome.