Imam 24 godine i nedavno sam prekinula s dečkom, tj. on je mene ostavio i nisam ni mislila da se mogu osjećati toliko loše i biti toliko slomljena. Prije kad bi čula da je netko prekinuo nije mi se to činilo kao nešto strašno, međutim sad kad se dogodilo meni, osjećala sam se kao da je smak svijeta. Jako mi je to poljuljalo samopouzdanje i dugo me već prate misli da nisam dovoljno dobra.
Reći ženi koja se nije udala a u godinama je,"kako nemaš muža ili momka, baš čudno", je isto kao kada bi milioner rekao svima vama koji niste milioneri "pa kako niste bogati ko ja, kako?" Shvatite, danas je sreća i rijetkost naći normalnu osobu, pa pogledajte oko sebe i žene a i muškarce, 90% njih varaju itd.
Moje iskustvo je da se na Tinderu može naći predivnih ljudi. Uopće nije teško ni isfiltrirati tko je budala, a tko normalan nakon nekoliko poruka i nakon što im vidite slike.
Bivša verenica mi raskinula veridbu porukom.
Meni to nije normalno i nikad mi neće biti normalno, mislim da to samo osoba koja ima neki problem sa glavom može tako nešto uraditi.
Bilo mi je negdje 10 godina, kad sam ništa sluteći roditeljima prvi put otvorio vrata sobe dok su se sexali. Zapravo ništa strašno, ali u tom trenuku sam osjećao ogromnu krivnju prema samom sebi - zašto sam sebi dozvolio tako nešto?. Vidio sam tatu na mami, i to je tada u meni izazivalo ogromnu sram. Ne zato što su sexali, nego što sam ja upao u takvu nezgognu situaciju. Sad se pitam otkuda toliki sram, od kuda tolika krivnja samog sebe?. I svaki put poslije toga kad bih čuo da se sexaju, je to za mene bilo ''zlo vrijeme''. I svi znamo da je sex najnormalnija stvar na svijetu, ali što se dešava u glavi 10 godišnjeg djetata, da tako nešto izazaiva toliku traumu?. Od kuda ta samokrivnja, sram, i nelagode svaki put kad sam čuo da se sexaju?. Tamo negdje kad sam ušao u pubertet te nelagode su samo nestale.
Bio sam sa dugaricom u klubu, primetio sam da me nije slušala jer se dopisivala na telefonu.. pogledao sam i video sam da sextuje jebenog ai bota.
Pričam sa koleginicom iz firme na pauzi i nekako se dotaknemo perioda studiranja, elem da ne dužim, ispostavi se da su moji roditelji i njena tetka i teča (kod kojih je živela) kućni prijatelji. Dok sam studirao, kad god ih vidim oni bili u fazonu 'jao što imam sestričinu za tebe'. A nikad se nismo upoznali, i eto, sad, 15 godina kasnije, među 2 miliona ljudi u istom gradu mi radimo u istoj firmi...
Nisam sigurna u šta se upuštam niti gdje je granica bezazlenog u svemu ovome. Udata sam to prvo da kažem i u braku 10 godina i ok nam je, imamo trzavice ponekad ali to je sastavni dio valjda braka.
Imam kolegu koji mi je zanimljiv, a po svemu sudeći i ja sam njemu. Poruke, pozivi, približavanje na radnom mjestu da se skoro dodirnemo, ali ništa konkretno nije predložio niti ima neukusne šale ali mislim da tačno zna šta radi. Par puta je rekao da sam fina ali istovremeno i mustra, da se pravim da ništa ne vidim i slično. Pozvao me je na doručak da se oduži za neku pomoć i to je opet normalno jer sam i prije išla sa kolegama. Djeluje potpuno nezainteresovano i samo drugarski, a opet u nekim postupcima tako se ne ponaša samo sa kolegama. On zna da sam normalna i fina i mnogi kažu dama i mislim da me samo lagano opušta. Meni prija to druženje ali opet ako bi njemu ovo rekla ispala bih frik jer ništa nemoralno nije bilo.
Devojka se naljutila na mene zato što sam joj rasplakao najbolju drugaricu...uskoro će nam biti godinu dana veze i na jednoj od bleja je ta drugarica spomenula kako smo divan par i da joj je žao što ne može da nađe takvu vezu za sebe...vođen činjenicom da je ta ista drugarica dosta otežavala početak naše veze svojim glupim pričama i "iskustvima" kojima je tripovala moju devojku da su veze strašne i traumatične, nisam mogao da joj ne kažem u facu "naći ćeš nekoga normalnog za vezu kada ti sama budeš normalna"...devojka je klasičan primer one što juri uzbuđenja i loše momke, što je nedostupniji i komplikonaviji psihički profil, to ona više juri...naravno da savetuje drugarice da budu "oprezne", da "ne znaju ko je kakav" i da su "svi na početku dobri" kada ona samo ređa budale...i posle kuka, a odbijala je neke od mojih prijatelja koji su ruku na srce iznad nje po svemu, al' 'ajde ko sam ja da sprečim da se upoznaju...vaši "najbolji prijatelji" su često najgori neprijatelji!
Da li je po vama normalno da moji roditelji ne izražavaju želju da upoznaju bolje mog dečka s kojim sam tri godine u vezi. Imam 24 godine. Živimo u drugom gradu, studiramo i kad god sam spomenula mojima da bih ga dovela nekad da vidi moj rodni kraj oni su burno reagovali i komentarisali kako ne bih trebala da žurim i da još sačekam. Upoznali su ga na moje insistiranje već i prošlo je sve u redu ali oni kao da se plaše (pošto živimo u manjem mestu) da ću ga dovesti i upoznati sa rodbinom kako to obično biva i da će se možda desiti da ipak raskinemo i da ću onda ispasti neozbiljna. Ja sam kod njega već bila i njegovi su me super prihvatili i on za sad ima razumevanja što su moji nekog tradicionalnijeg razmišljanja ali meni počinje već da smeta jer kao da nemaju poverenja u mene i moje procene. Ne planiram da se uskoro udajem ali prosto lepo mi je s nekim i ne vidim poentu da se ponašamo kao da imamo 16, 17 godina.