Već neko vrijeme pokazujem znakove burn outa i nedavno sam odlučila potražiti pomoć. U znak podrške, suprug se prijavio na psihoterapiju kako bi bio spreman nositi se sa mojim, nažalost, sve češćim anksioznim napadima. Jutros sam pripremala doručak i nešto nije išlo kako treba i ja sam tu počela plakati. On je ustao, uzeo viljuške od mene, zagrlio me i počeo govoriti kako je to sve u redu i da je sasvim normalno da nešto nekad ne uspije i da se samo sjetim koliko puta je sve bilo kako treba i ukusno. Zagrlila sam ga najjače, sretna što ga imam takvog, punog strpljenja, ljubavi, razumijevanja iako znam koliko mu je teško gledati me takvu. Oporavit ću se ja sigurno. Prvenstveno zbog sebe, a onda i zbog njega jer on zaslužuje najbolju verziju mene.
Ja sam skeptična osoba i mrzim ljude koji se hvale kako je njihova veza savršena. Imam vezu u kojoj se osjećam predivno u kojoj sam ja prvi put sretna i ,,normalna’’. Ne prvodim dane plačući jer mi ne odgovara na poruke ili zato što se svađamo već jer mi fali ili zato što je dobar prema meni pa samo zaplačem od suza radosnica. Uprkos svim tim dobrim stvarim bilo je i onih lošiji, zajedno smo godinu dana a pričali smo i prije toga dosta. Baš zbog toga ne volim čut da je nečija veza savršena zato što mora bit nesavršenosti da bih postala sa vremenom ,,savršena’’. Svaka svađa je novi početak jer svako od vas bi od te svađe trebao naučiti ponešto i primjeniti dalje u životu. Zato nemojte slušat ljude što pričaju i slušajte sebe. Da sam slušala druge moji dečko meni ni ne bi bio dečko jer je na početku griješio u nekim stvarima (nije me varao) pa zatim ja (5/6 mj veze) ali kako je vrijeme odmicalo sve je postalo bolje ali može biti još bolje. Zato poslušajte sebe ne druge. Jedini savjet od mene!
Plaši me činjenica da sam nesvesno počela mnogo da lažem, u pitanju su neke sitnice, delimično dodam nešto u priču što nije bilo baš skroz tako u trenutku dok govorim ne razmišljajući da to kažem uopšte. Brzam dok pričam, ubacujem poštapalice. Nisam pre bila ovakva i ne znam šta mi je. Da li mi je život generalno dosadan pa podsvesno ovo radim, ne znam, al moram pod hitno da se menjam i ovo je veliki problem.
Imam potrebu da ovde napišem svoju muku. Imam momka zajedno smo 5 godina, ja imam 22 od 25 oboje radimo u istoj firmi na istim pozicijama. Kući imamo dve mačke živimo okej stanujemo privatno nemamo neke vau plate ja vanredno završavam školu i nisam kući maltene radim dva posla (drugi je u bolnici stažiram) sve je to okej. Volimo se ali ljudi moji kolko se ja nesrećno osećam pored njega bukvalno se desi da jednom spavamo u mesec dana sve je nekako monotono bez strasti kao da smo brat i sestra a ne momak i devojka ja ne znam kad je ova veza počela da propada ali propada i to me jako boli. A on ne vidi problem njemu je sve okej jednom sam probala da raskinem i on je bio u fazonu pa što šta nije u redu bukvalno smo navika volimo se kao prijatelji strasti nema a da čovek pita njega on bi reko da mu je sve super molim vas pomagajte ja ne znam šta je rešenje iz ove situacije?
Trudna sam 7 mesec. Na bolovanju poslednja 2. Međutim ljudi oko mene su se razbežali, sestre, kuma, najbolja drugarica, jednostavno se ne javljaju niti se viđamo maltene uopšte. Nisam smaračica, trudnoća me nije promenila, izlazim kao i ranije na piće, u šetnju, na kartanje, gledanje filmova, otputujem vikendom van grada, i sl, sve što sam inače radila pre trudnoće, ne pričam konstantno i trudnoći i bebi, ali nikoga nema oko mene. Nismo klinci, tu smo oko 30, i nije da sad oni izlaze bez mene, prosto nema nigde nikoga, kao da se svako sakrio u svoja 4 zida i ne oglašava se.
Ničije mišljenje me ne zanima. Sve što sam želela, uradila sam jer sam ja tako htela i nisam dozvolila da me bilo čije mišljenje sputava. Greška je, ružno je...ali ne dotiče me. Nepopravljiva sam...
Umirem za momkom koji je niži od mene pet centimetara, možda i manje. Meni ne bi stvaralo problem da budem sa njim (bar mislima), ali za njega nisam sigurna. Nisam nikoga upoznala ko je toliko sličan i isti kao ja. Ne znam šta ću. Predobar je, oduševljava me. U fazi smo muvanja a ja sam zaljubljena kao ni u jednog momka pre.
Živeo sam u Novom Sadu kao podstanar 8 godina, kirija mi je od prvog dana do dana kad sam se iselio bila ista mada se u toku pandemije kirija znatno snizila mada je gazda rekao da ta dva meseca ne moram da plaćam kiriju jer kao ni drugi vlasnici stanova ta 2 meseca nisu tražili kiriju što sam ja odbio i uredno platio pošto meni posao nije bio uskraćivan niti mi je plata bila manja. Ta kriza sa pandemijom je prošla kako nekako, niko nije slutio šta će nam ukrainci i rusi uraditi sa cenama nekretnina garsonjeru koju sam plaćao 150 evra i troškove danas ta ista garsonjera se izdaje za 400evra + troškovi tada su troškovi bili oko 50evra danas ti isti troškovi su oko 100evra. Mada meni je vlasnik stana rekao da će za mene dok sam tu biti uvek 150evra + troškovi i to je to. Jer kako kaže njegov stan nije pod hipotekom banke i nema 1 stan nego 7 stanova on od tog izdavanja živi a pride radi kao keramičar. Sve te stanove je kupio još pre 30 godina.
Muško sam i moram priznati da ne postoji ništa lepše nego videti devojku lepo, a pristojno obučenu.
Koji god posao su mi ponudili nisam ga zadržala. Mrzim rad sa ljudima. Činjenica da negdje moram provest 8 sati me ubija.