Kad sam bio mali, tatin šef mi se javio preko telefona: "Halo, ovde Sofronije", a ja sam mu odgovorio: "Ma ti mene zaje*avaš" i spustio mu.
Momak mi je u dva ujutru pred vratima ostavio punu kesu grickalica i slatkiša jer sam mu prije toga rekla kako mi se nešto slatko jede, a u kući nema ničega ni nalik. A to je možda i najmanje što je uradio za mene.
Nije da se radujem kada neko ne položi ispite, ali mi nekako bude lakše kada čujem da još neko osim mene nije položio.
Ulazi mi deda u sobu, gleda u mene i ćuti. Ja ga pogledam i kažem- "molim?!"
Njegov odgovor- "Očigledno je da sam zaboravio šta sam trebao da ti kažem. Hajde, idi do kuhinje i pitaj babu šta je htela. Neću da ispadne kako je ne slušam."
Kad se probudim ujutru, prva rečenica mi je "Šta ima za jelo?"
Dok sam bila mala uvijek bih, kada pomislim na nešto što mi se desilo, a čega me je stid, crtala male iksiće po čelu da to zaboravim...
Stavljam mačku ruku na usta dok zijeva, jer mu smrdi iz usta.
Nisam tip devojke koja luduje po klubovima, ali odem s vremena na vreme. I tako, posmatram devojke kako igraju, uvijaju se, ne znam kako da nazovem te pokrete, a ja se onako klatim s noge na nogu u ritmu muzike.
Kad legnem uveče, pokrijem se jorganom preko glave i onda se prisećam najlepših
trenutaka doživljenih s nekom osobom ili zamišljam kako putujem negde, upoznajem
nove ljude... To me oraspoloži, a često me i uspava.