Pogodila me jedna stvar kod moje prijateljice. Živimo u istoj ulici, ona 2 zgrade dalje od mene. Imamo obe decu, i naši muževi se druže i svi se zajedno družimo. Nas 2 smo počele da se družimo sa jednom ženom, upoznale smo se u vrtiću preko dece. Moja drugarica sa mužem drži mesaru i saznala sam od te nove prijateljice kako joj stalno daje neke popuste za meso, doda 100 gr ili tako nešto. To me je zabolelo jer stalno kupujem kod nje, a nikada nisam dobila popust, a družimo se od srednje škole i još im je moj muž pomogao oko marketinga za mesaru i to sve za džabe naravno jer smo prijatelji. Ne tražim da mi stalno daje popust ili bilo šta, ali evo od nje sam uzela veliku količinu mesa za slavu i mogla je bar neki popust da da. Opet, ističem, ne očekujem to stalno jer i ona treba da zaradi, ali bi bilo okej da nekad uradi tako nešto kad već može za osobu koju zna kraće nego mene. Uvek sam nekako kupovala kod njih jer su nam prijatelji iako ima i drugih i jeftinijih mesara.
Ja sam izgubljen slučaj. Imam 26 godina, nemam iskustva ni u čemu, ne znam ništa da radim, završio sam privatni faks posle kojeg nisam stekao nikakvo znanje. Imam socijalnu anksioznost i nisko samopouzdanje, ne snalazim se u socijalnim situacijama, ne uklapam se nigdje. Raskinuo sam dugu vezu, prijatelja skoro i da nemam, svi su pošli negdje. Razočaran sam u sebe, ne mogu da vjerujem gdje su mi godine prošle, u alkoholu, kocki, i dangubljenju bez ikakvog rada na sebi. Svaki dan se budim i svaki dan zaspem sa negativnim mislima i brigama a ne znam kako to da promijenim. Imam osjećaj da su svi sposobniji i pametniji od mene. Ubijena mi je volja za životom, a što je najgore ne vidim da će mi biti bolje...
Od prvog dana mi se sviđa oženjeni menadžer.. Gadim se sama sebi.. Ne sviđa mi se zbog pozicije, moći nego mi se jednostavno svidio kao osoba i znam da ne bi nikad prevario ženu. Sad se trudim da ga ignoriram jer ne želim sebi navući probleme na vrat. Možda i dam otkaz iako sam tek počela s poslom.. Sada mi je lakše.
Zaslužujem prijatelje koji će makar da brane moje ime kad nisam tu. Prošla sam toliko sranja, od života, od ljudi, svih i svega i trudim se da posle svega i dalje budem najbolja moguća verzija sebe. Iako sam pod lekovima svakog dana i borim se da preguram svaki dan, tu sam za svakog od njih
stvarno sam zaslužila bolje od ovoga.. Živote, duguješ mi lojalne prijatelje, bar me za topliko poštedi..
Nemam podrške u ničemu, već par godina držim portal o putovanjima i promovišem prirodne lepote Srbije i regiona, izašao sam čak i na TVu i novinama. Ali sluha za moj rad a prvenstveno mene nema. Udaljio sam se iz društvenih okvira još pre 2 godine iz razloga jer sam ja taj koji je druge zvao na izlaske, provod, putovanja i na kraju se umorio od stalnog zivkanja drugih... Ostao sam kao vuk, a snage sve manje imam.
Kako i na koji način uveriti neku osobu da ste joj bili verni?
Pritom ste maštali sa njom o braku, deci koja trčkaraju po kući na selu, sa mojim i njenim očima, smeđe i plave oči, tamne puti na mene, svetlije na nju.
Kako je moguće da vam se sve sruši zbog pristiska okoline na vašu osobu, kad se svi sjate i napadnu vas?
A vi znate da niste krivi, da ste bili i ostali verni i da želite samo nju.
Kako se izboriti sa tim?
Šta je u ženskom mozgu kada ti na poruke odgovara jednom u toku dana. Da se razumemo, na početku sam pisao normalno postavim pitanje neko i nešto, ali pošto sam odgovore dobijao jednom dnevno, nekad i ređe, odlučim da neću više ništa ni pitati jer možda smaram, samo kratki odgovor. Evo mesec dana kasnije komunikacija se i dalje nastavlja, ona postavi neko pitanje i nema je čitav dan pa opet tako.
Koliko je agresivna postala filmska industrija, svuda je samo krv, nasilje, haos, užas, patnja, ne možeš više ništa normalno da pogledaš, dosta mi je stresa želim da se opustim, jednostavno ne daju ti da pobegneš iz formiranog haosa koji nam nameću i koji nas okružuje konstantno, mreže takođe, sve je preokupirano sa tim... Dokle ovo ide???
Ne umem da se izbalansiram u ponašanju. Ja ili trpim svašta i izbegavam konflikt ili kad uđem u isti onda mi dođe da osobu zakucam za zemlju. Nekako uvek mislim da kad se posvađam sa osobom da onda odnos neće biti isti više jer eto posvađali smo se i svašta rekli jedno drugom. Ne umem da se zauzmem za sebe u tom nekom civilizovanom smislu jer osećam da mi to ne stoji i kosi se sa tim nekim uverenjem koji sam malo pre naveo (da odnos neće biti isti). Imam neki problem očigledno samo ne znam kako to da prevaziđem a to mi je bukvalno od detinjstva do danas.
Jedan kolega je počeo da me muva, a meni se drugi sviđa. Ovaj prvi mi je baš drug, ja ga tako doživljavam ali u zadnje vrijeme je počeo komunicirati sa mnom malo drugačije. Te primijeti novu haljinu, pohvali kako sam se lijepo obukla te prokomentariše nešto na tu temu ali ja to doživljavam baš drugarski i zahvalim se.
Ovaj drugi koji se meni više sviđa je pravi šmeker. On me zove prije posla svako jutro, donosi kafe, mimo posla se često čujemo ali mislim da sam njemu samo izazov i da sam mu zato zanimljiva.