Dugo sam mislila da propuštam jer nisam imala "ludu mladost". Rešila sam to da malo promenim te u zadnje 3 godie bila u 2 kraće veze (za 33 godine jedine u životu) i probala tra*u. Pokajala sam se jer me apsolutno nije usrećilo ni najmanje. Veze su bile Bože sačuvaj, sa teškim debilima (jer sam mislila da se osnovni IQ nivo podrazumeva) i sramota me je što sam ih i imala, tr*va nije delovala na mene a društvo sa kojim sam probala je priča za sebe. Volela bih da imam sa kim da izađem, da imam dečka koji će mi se sviđati i prave prijatelje i svesna sam da sam ja ta nesposobna i preosetljiva da to postignem (zato sam i nailazila na ljude koji su isto okrnjeni ali na drugi način), ali sam shvatila da ipak ne treba trčati ni za čim. Ako nije ono pravo, ni ne treba mi.
U najtežem periodu života (terminalna bolest i gubitak jako bliske osobe), psihički sam ostala stabilna isključivo zahvaljujući ogromnoj emotivnoj podršci bliskog prijatelja. Grize me jer suprug nije bio ni blizu tolika podrška i u tom periodu je često bez razloga bio jako grub prema meni što me i dan danas jede (jako ružni detalji su u pitanju). Prijatelj mi je kada je sve prošlo priznao ljubav i dao do znanja da bi želio da svoju budućnost nastavimo skupa. Imam dvoje dece, te svoju sreću nikada ne bih stavila ispred njihove, što sam mu i dala do znanja, te on više nije to pominjao. Međutim, često razmišljam jesam li ispravno postupila, jer je to prvi put u životu da sam osjetila nečiju bezuslovnu, potpuno nježnu ljubav koja ništa ne traži zauzvrat. Dovoljno ga poznajem da znam da me nikad ne bi mogao svesno povrediti. Nekad se pitam da li sam u trenucima emotivne slabosti sve to preuveličala u svojoj glavi i stvari videla krupnijim nego što su stvarno bile.
Ne želim razočarati neke djevojke, ali ako imaš puno muških prijatelja nije zato što si lijepa, jer ne možemo biti dugogodiši prijatelji sa jako privlačnim ženama, već si samo normalnog izgleda ništa ni privlačno i neprivlačno.
Ozbiljno smatram da je većina ozbiljnih gejmera aitistična.
Ovako, koliko bi po vama bilo realno da se provede kod svrkrve zbog deteta. Živimo u dijaspori, idemo na odmor mesec dana.
Moji su isto na balkanu dosta vremena ali žive povremeno blizu nas u dijaspori. Zato dobijam osjećaj da očekuju da provodim svo vrijeme kod svekrve jer moji vide djete tu i tamo. Da je stariji ja bi ga ostavila, ali nisam još spremna. Al dođe do toga da preskočim neke odmore dole čak kad imam priliku jer mi je jako naporno biti tamo. Kao većini ljudi kad idu kod svekrve. Ali koliko je po vama realno da "moram" bit tamo ako je odmor mesec dana, jel pola vremena ok? I ako "unuka moji vide puno više" al nije nam odmor zbog djeteta nego zbog nas. Meni nije odmor bit kod muževih, nego kod mojih. Po njima 50-50 nije ok, jer moja porodica vidi unuka više.
Ne znam šta se sa mnom dešava, volela bih da mi neko iskreno kaže šta misli. Imam dvoje divne dece i muža koji po ceo dan radi, vidimo se ujutru kada ode na posao i uveče ako ne zaspim. Trenutno sam na porodiljskom i po ceo dan sam kući. Obaveza preko glave, stalno kukam kako nigde ne idem, a kada me neka drugarica zove na kafu ja izbegavam da idem, jer, pazite sada, kuća mi je u haosu i moram da je sredim! Da li sam ja opsednuta čišćenjem i zašto?! Po ceo dan samo čistim i tako u krug. Izgubila sam društveni život, prestaju svi polako da se druže sa mnom, ja sam uvek zauzeta i nikada nigde ne mogu. Ali kada sredim kuću, e onda bi mogla neka kafica u bašti kafića.. pomagajte!