Osećam se kao da sam rođena za velike stvari i da mogu da budem izuzetno uspešna. Ne pričam o tome jer znam kako zvuči. Kad pomislim u kakvim sam uslovima odgajana, kakve sam situacije i gubitke imala i da sam se uvek nosila dobro sa svim, i kad se uporedim sa drugim ljudima iz svoje okoline osećam da ne pripadam tu. Već sam ostvarila neke stvari o kojima sam samo sanjala do pre neku godinu i osećam da mi je nebo granica. Međutim, osećam i to sputavanje moje okoline, a najviše porodice. Emotivno me ucenjuju, finansijski iscrpljuju i smatraju moje uspehe za svoje. Osećam da nemam teme za razgovor sa njima, da finansijski ne mogu da me prate i da smo dva sveta.
Sviđa mi se kolega s posla ... sinoć mi je rekao da svakim danom sve više razmišlja da napusti posao jer se više ne vidi tu. Teško mi je palo 💔
Izašao iz duge veze sa psihopatom koja me koštala zdravlja i financija… Sada sa 32 krećem iz početka opet u svakom smislu….
Ono što me živcira jest da s obzirom na situaciju trenutno ne postojim sa ženski rod, gdje god pokucam zaključano….
Nije da kukam nego kontam, pa kako jbt nać nekog poslije 30-te, još posebno ako nisi situiran kao ja nego moraš od 0…
Tužan je život kad vide potencijalnog naučnika u tebi koji bi doneo napredak, a na kraju se sve svodi na preživljavanje ako nisi spreman da se ližeš sa "odgovarajućima" koji bi ti dali tu naučnu stolicu.
Teško mi je. Ne želim dosađivati sada o bivšima. Nego, osjećam se kao potpuno druga osoba nakon prekida duge veze iako je prošlo dosta vremena. Šutim i držim se samoće, nezainteresirana sam za radostima koje život donosi. Osjećam se izgubljeno, i nisam jedina ali još uvijek ne mogu zamisliti budućnost s nekim drugim, nisam sigurna niti želim li.
Oprosti Marine, šta nismo uspjeli.
Ja i obostrana ljubav - 2 različita pojma. Sad imam 27, a sjećam se da sam još od puberteta znala da neću nikad biti sretna u ljubavi jer me nikad nitko nije htio u koga bih se zaljubila. Kad bih god to nekom pričala (još kao klinka), svi bi mi se smijali da sam premlada da bih se tako razočarivala, da će naići onaj pravi kad se najmanje nadam, da svatko nekog čeka iza ugla i ostale nebuloze koje možeš okačiti mačku od rep. Ali najviše me naljutilo kad mi je nekoliko njih reklo da moram malo spustit kriterije i da budem sretna da me bilo tko hoće "onako ružnu", a što je najgore od svega, upravo takvi mi i prilaze. Ružni, ili troduplo stariji i još psihički zaostali (točno bi im se to vidjelo po ponašanju). Jednom me čak i mama povrijedila tako što mi je rekla da kako meni prilaze samo ti "munjeni" jer sam i ja sama munjena, a inače se "sličan sličnom raduje". Znači ispada da sam onda i ja i ružna i luda kao ti tipovi, jer lijepi i normalni dečki ne da me neće, nego me bukvalno mrze! 🤬
Drug mod dečka me indirektno proziva. Stvarno je davež. Ništa loše mu nisam uradila, mada mislim da to radi iz ličnih nesigurnosti i kompleksa. Često priča i o njegovoj bivšoj.
Izlazim nekoliko meseci sa tipom koji mi juče priznaje i pokazuje da je submisivan. Sa tom činjenicom nemam problem, ne smeta mi. Međutim, smeta mi činjenica da mu je trebalo toliko dugo da mi kaže nešto što je za njega važan deo seksualnosti i muško-ženskih odnosa uopšte. SM odnos nije kao da je neko zaboravio da ti kaže da bi radije da ga ljubiš u gornju usnu a ne u donju. Ili da voli kafu bez šećera a ti mu sipaš slatku. Kada sam ga skroz logično pitala zašto mi nije ništa rekao ranije, odgovorio je da ga nisam pitala. Vau, kakva pronicljivost. Ne trpim laž, a prećutkivanje jeste vrsta laži. Zar treba 2025. godine da u pitanja za upoznavanje uvrstim i sado-mazo kartu, fetiše, neostvarene fantazije i najdraži film za odrasle? Ipak ne.