Prošlo je više od godinu dana od kad je raskinula. Za mene nekako neočekivano iako su stvari bile u poslednje vreme bezveze. Bili smo 10 godina zajedno. I dalje mislim o njoj često i dalje me zaboli. Iako nikad nisam bio "papuča" slomilo me. Naravno ljudi u okruženju su bili podrška ali posle ovoliko vremena ne možeš nikom da kažeš da je i dalje teško, a teško je.
Živim okružena ljudima koji bi da me kontrolišu. Od sitnih pa do krupnijih stvari u životu. To me smara i slama a ne znam kako da se izborim. Ako kažem ne oni ponavljaju komandu i često pobede u tome. Muka mi je!
Nekad mi padne na pamet prva djevojka. Znam samo da je u Njemačkoj. Nemamo kontakt. Volio bih da je uspjela u životu, da joj je dobro. Raskid nije bio baš najlakši, loš uticaj tadašnjeg i njenog i mog društva. Ludo sam je volio, i nekad pomislim šta bi bilo kad bi bilo. Ne želim da podjelim ni sa kim ovo, bojim se osude jer sam trenutno u dugoj vezi.
Žao mi je što se ranije nisam više družila. Bila sam nesigurna i u svom svetu, mislila da nisam dovoljno dobra za neko društvo. Sad sam rešila te stvari, ali sve ide mnogo teže posle faksa. Usamljena sam i ne znam gde da upoznam nove ljude...
Prošle su tri nedelje otkako je raskinuo sa mnom. Naša veza nije bila loša. Nije bilo svađa, prevare, velike drame. Išlo je nekako prirodno, kako treba. Bar sam ja tako osećala. Rekao mi je da ne vidi budućnost sa mnom. Da nemamo iste puteve. A meni u glavi samo jedno pitanje – kako odjednom nemamo, ako je do juče sve bilo u redu? Znam da sam ga u nekim trenucima pritiskala. Iz straha da ga ne izgubim. Iz potrebe da budem sigurna. Nikad to nisam radila da bih ga oterala, već baš suprotno – da ga zadržim. I možda sam upravo time sve. pokvarila. Najviše boli što nije imao hrabrosti da mi to kaže uživo. Posle svega, stala sam samo u jednu poruku. Kao da nisam zaslužila pogled u oči.
Znam da treba da idem napred. Znam da ne treba da mu se javljam, da ga zovem, da pokušavam da popravim nešto što on ne želi da popravlja. Ali srce ne sluša razum. Srce bi još jednom da pokuša. Da kaže „izvini ako sam te gušila“. Da pokažem da mogu drugačije.
Samo što on više ne želi.
Mnogo sam nesrećna i nezadovoljna svojim životom. Imam 30 godina, izgledam lepo, muža koji je dobar vredan normalan... Imamo devojčicu i sad sam opet trudna, ali ja stalno imam utisak da sam pogrešila sa izborom partnera i da to nije to da ga ne volim. Čak sam mu to i rekla, htela sam da odem sa detetom ali jednostavno nemam snage da to uradimi mislim da bi njega to slomilo. Nemam roditelje ni ikog svog, niti imam posao, jednom rečju osećam se zatočeno i očajno.
Koristim često blablacar ali kad vidim one paćenike koji stave cenu skuplju od autobuske karte povraća mi se. Ako hoćete tako, onda plaćajte pdv.
Dugo sam sa djevojkom u vezi, želim da je oženim ali ona neće dok ne riješim stambeno pitanje, a ja sa svojom platim jedva izguram kraj mjeseca. Trebao bih da prodam neku staru imovinu da bih to ostvario ali pritisak koji vrši na mene je nepodnošljiv, ne želi da čeka ništa već sve sad i odmah, ne interesuje je sto nije do mene stvarno se trudim jer ne želim da je izgubim ali svaki dan mi je knedla u grlu, nemam snage više da budem "jak".
Imam 25 godina i žalim što se nisam rodila prije. Obožavam osamdesete, stalno me nešto privlači tom dobu. Žao mi je što moja generacija neće nikada osjetiti taj osjećaj društva, muzike, mode, tog predivnog doba. Da bar postoji vremeplov da mogu osjetiti kako je biti u osamdesetima bar jedan dan.
Imam problem sa kockom. Zavlačim se u sve veće i veće dugove polako, ali sigurno. Živim u takvoj sredini da nemam kome da se obratim. Jedan psiholog i jedan psihijatar imaju koji od profesionalnosti i diskrecije nemaju ništa. Želim da se izvučem iz toga, ali ne znam kako. Svjestan sam da srljam u propast, ali mozak ne funkcioniše racionalno čim imam para, kao da neko pritisne neko dugme u mojoj glavi. Nema veze ni koliko dobijem para, ne radi se o novcu nego što ne znam šta ću od sebe.