Ne želim razočarati neke djevojke, ali ako imaš puno muških prijatelja nije zato što si lijepa, jer ne možemo biti dugogodiši prijatelji sa jako privlačnim ženama, već si samo normalnog izgleda ništa ni privlačno i neprivlačno.
Ozbiljno smatram da je većina ozbiljnih gejmera aitistična.
Ovako, koliko bi po vama bilo realno da se provede kod svrkrve zbog deteta. Živimo u dijaspori, idemo na odmor mesec dana.
Moji su isto na balkanu dosta vremena ali žive povremeno blizu nas u dijaspori. Zato dobijam osjećaj da očekuju da provodim svo vrijeme kod svekrve jer moji vide djete tu i tamo. Da je stariji ja bi ga ostavila, ali nisam još spremna. Al dođe do toga da preskočim neke odmore dole čak kad imam priliku jer mi je jako naporno biti tamo. Kao većini ljudi kad idu kod svekrve. Ali koliko je po vama realno da "moram" bit tamo ako je odmor mesec dana, jel pola vremena ok? I ako "unuka moji vide puno više" al nije nam odmor zbog djeteta nego zbog nas. Meni nije odmor bit kod muževih, nego kod mojih. Po njima 50-50 nije ok, jer moja porodica vidi unuka više.
Ne znam šta se sa mnom dešava, volela bih da mi neko iskreno kaže šta misli. Imam dvoje divne dece i muža koji po ceo dan radi, vidimo se ujutru kada ode na posao i uveče ako ne zaspim. Trenutno sam na porodiljskom i po ceo dan sam kući. Obaveza preko glave, stalno kukam kako nigde ne idem, a kada me neka drugarica zove na kafu ja izbegavam da idem, jer, pazite sada, kuća mi je u haosu i moram da je sredim! Da li sam ja opsednuta čišćenjem i zašto?! Po ceo dan samo čistim i tako u krug. Izgubila sam društveni život, prestaju svi polako da se druže sa mnom, ja sam uvek zauzeta i nikada nigde ne mogu. Ali kada sredim kuću, e onda bi mogla neka kafica u bašti kafića.. pomagajte!
Sviđa mi se koleginica Natalija, ali moj karakter je takav da sve što kažem ona misli da je šala, pa tako kad joj kažem istinu ona me pogleda s čuđenjem na onaj njen slatki način, to me malo boli.
Imam ogromnu odgovornost na poslu. Mrzim inače odgovornost i poso. Toliko.
Ljudi pomagajte. Živimo u zgradi koja ima jako lošu izolaciju i sve se čuje, ali se trudimo biti tiho da jedni drugi ne čujemo osim te jedne ženske koja je susjeda stan iznad, ona svaku noć vrišti po noći i probudi nas nekad u 3, nekad u 4 sata pa smo svi mrzovoljni. Sad se svi dogovaramo da ju izbacimo van ionako je u najmu. Pa nemoš mi vrištat po noći, hoću svoj mir.
Nekad mi se čini da bolje poznajem ljude koje nikad nisam sreo, nego one koji mi svakodnevno sede za stolom. Više poverenja imam u anonimne komentare nego u prijatelje koji se prave da slušaju. Čudno vreme, čudni odnosi.